Pročitaj mi članakBez obzira na to da li su na vlasti demokrate ili republikanci, sve američke administracije uporno rade na tome da zaštite Izrael od bilo kakve odgovornosti.
Најбољи одговор на питање: „А шта је било 7. октобра?“ – које медији и даље користе како би ућуткали и збунили оне који говоре из палестинске или људске перспективе, посебно у америчком политичком контексту – можда је: „А шта је било 6. аугуста?“
Тог дана 1945. године бачена је прва атомска бомба на јапански град Хирошиму. Три дана касније, 9. аугуста, друга бомба је пала на Нагасаки. Укупан број убијених процењује се на близу 200.000 људи.
А да и не спомињемо „Операцију Меетингхоусе“, познатију као запаљиво бомбардовање Токија у марту 1945. године, у којој је убијено на десетине хиљада људи, а више од милион остало без крова над главом, пише Форбес БиХ.
Политика бројева – тако добро позната из данашњег геноцида у Гази – леди крв у жилама.
Амерички генерал Кертис Лемеј, који је водио бомбардовање Токија, био је свестан шта значи његова промена стратегије – ослобађање напалма на густо насељене четврти. Како је сам рекао: „Да смо изгубили рат, сви бисмо били процесуирани као ратни злочинци.“
Колективно кажњавање: Стара америчка пракса
Лемеј није стао у Јапану. У интервјуу из 1984. године изјавио је да су америчке бомбе „убиле 20% популације Северне Кореје“ и „гађале све што се кретало“.
Историчар Брус Камингс је за Њузвик изјавио: „Већина Американаца нема појма да смо уништили више градова у Северној Кореји него у Јапану или Немачкој током Другог светског рата… Сваки Севернокорејац то зна, то им је усађено у свест. Ми о томе никада не чујемо.“
Лемеј је био заустављен од стране тадашњег председника Џона Ф. Кенедија када је предлагао употребу нуклеарног оружја против Кубе, али је остао доследан својој доктрини бомбардовања народа назад „у камено доба“, која се посебно примењивала у Индокини – над Вијетнамом, Лаосом и Камбоџом – где је зрачним нападима и напалмом уништено све пред собом.
Иако је Лемеј преминуо пре Заливског рата 1991, његова доктрина је наставила да живи кроз Авганистан, Ирак, Либију и друге америчке империјалне кампање.
Да ли САД саме воде своју политику о Израелу и Палестини?
Последњи догађаји не одударају од овог обрасца. Након напада двојице Палестинаца 8. септембра на аутобуску станицу у Јерусалиму, где је погинуло шесторо Израелаца, амерички амбасадор у Израелу Мајк Хакаби изјавио је: „Стојимо уз Израел против овог варварства.“
Светски лидери су одмах почели изражавати саучешће, док је, како аналитичар Муин Рабани назива, „Хасбара симфонијски оркестар“ наставио своју пропагандну серенаду: приче о „леглима тероризма“, „кулама смрти“ и осталим расистичким флоскулама чији је циљ да замагле и скрену пажњу са свакодневних ратних злочина и геноцида које Израел врши уз неупитну подршку САД-а, пише МЕЕ.
Поставља се питање: Да ли САД стварно води сопствену спољну политику према Израелу и Палестини, или је та политика заправо диктирана од стране произраелских лобија? Могу ли обе тврдње истовремено бити тачне?
И шта да мислимо о конфузним изјавама председника Доналда Трампа и његовим наводним „иницијативама“ да заустави клање у Гази, док се истовремено труди да умири властиту, све незадовољнију базу бирача?
Некада је „веродостојно порицање“ било кључни елемент америчке политике. Али с обзиром на открића Едварда Сноудена, Челзи Менинг и Жулијана Асанжа, као и лавину доступних информација, „знати“ данас постаје политички проблематично.
Ипак, слон у просторији – огромно присуство Израела у свим сферама америчког друштва и политике – можда представља још комплекснији облик веродостојног порицања него што смо навикли током Хладног рата или у тзв. „рату против терора“.
Обе администрације – иста политика, различита фасада
Док је администрација Бајден/Харис применила типичне неолибералне тактике „гаслигхтинга“, уз бизарне иницијативе попут плутајуће луке за Газу, Трамп/Ванс тим наставља с гротескним маневрима попут Виткфовог плана и ултиматума на Трутх Социалу – све док истовремено гради претече масовних концентрационих кампова, маскираних у „хуманитарне центре“.
Обе администрације су уложиле вето на резолуције о прекиду ватре у УН-у. Обе су опскрбиле Израел оружјем и осигурале политичку и дипломатску заштиту.
С обзиром на све то, готово је смешно помислити да САД, као глобална сила која опскрбљује и штити Израел, не би могла зауставити геноцид у Гази једним позивом или извршном наредбом.
Сједињене Државе су дубоко под утицајем израелских интереса – било кроз АИПАЦ и њихове политичке донације, било кроз тајне механизме контроле. Америчка и израелска политика су спојене: од обуке америчких полицајаца у израелским методама репресије, до увођења масовног надзора и технологија које постају део новог система технофеудализма.
Смена администрације доноси промену форме, али не и суштине политике.
Можда цели израелски ционистички идеолошки, технолошки и политички апарат заправо служи као савршен параван за праву америчку политику на Блиском истоку.
Од промене режима у Сирији, покушаја да се Либан претвори у амерички протекторат, до циљаних санкција и претњи Ирану, политичког гушења Египта преко ММФ-а и Светске банке, па до Абрахамових споразума – зар је могуће мислити другачије?
Где је у свему томе америчка јеврејска заједница?
Ово отвара додатна питања: каква је улога америчке јеврејске заједнице – како оних који подржавају израелске политике, тако и оних који им се противе?
У том смислу, Бењамин Нетањаху – који је годинама живео у Филаделфији – савршено одговара улози израелског премијера: може да се истовремено демонизује с левице и велича са стране циониста.
Али на крају, тренутни поредак омогућава и учвршћује статус кво, тривијализује улогу Израела као америчког изасланика у очувању глобалне хегемоније САД-а и спречава озбиљну анализу стварне улоге САД-а у свету – како сада, тако и кроз историју.
Истовремено, чињеница да Израел служи као амерички извођач радова на Блиском истоку, може представљати егзистенцијални ризик који америчка јеврејска заједница још није озбиљно почела преиспитивати.
