Pročitaj mi članakDok se prašina oko izraelskog udara na Katar još nije ni slegla, u političkim i medijskim krugovima regiona pojavilo se novo pitanje – može li sledeća meta postati Turska?
Ова идеја, коју је међу првима нагласио Мајкл Рубин из Америчког института за предузетништво, делује провокативно, али није без основа. Рубин је упозорио Анкару да чланство у НАТО-у не може бити третирано као непогрешива заштита од потенцијалног напада.
Још јасније звучао је израелски аналитичар Меир Масри, који је на друштвеним мрежама написао: „Данас Катар, сутра Турска.“
Одговор из Анкаре био је жесток. Један од главних саветника председника Реџепа Тајипа Ердогана реаговао је грубим речима упућеним Израелу, наглашавајући да ће регион пронаћи мир тек када се уклони претња из Тел Авива.
Такве изјаве осликавају атмосферу у којој Анкара све гласније говори о израелској експанзионистичкој политици. Министар спољних послова Хакан Фидан недавно је и формално пресекао – Турска обуставља све економске и трговинске везе са Израелом, затвара луке и небо за израелске бродове и авионе.
Чињеница да су САД остале пасивне када је Израел 9. септембра гађао Доху, иако Катар има статус „основног савезника ван НАТО-а“, додатно је појачала сумње Анкаре.
Омер Озкизилџик из Атлантског савета оцењује да Турска све јасније види: безбедносне гаранције са Запада не функционишу. Питање које се намеће – да ли би члан 5. НАТО повеље уопште био примењен у случају удара на Турску?
Израелски премијер Бењамин Нетанијаху отворено говори о концепту „Великог Израела“ и потврђује да у то „апсолутно“ верује. За Анкару, то није само симболика. Фидан је упозорио да се кроз овакву идеју покушава држати регион подељеним и слабим.
Са тим ставом уклапа се и признање америчког амбасадора у Турској, Томаса Барака, из јула ове године – према њему, Израел би више волео разбијену Сирију него снажну централну власт у Дамаску. Није случајно што се сукоби у Сирији, укључујући последње акције израелске авијације, преплићу са амбицијама Анкаре да успостави војне базе у Хомсу и Хами.
Поглед ка Сирији показује где се додирне тачке претварају у оштре ивице. Док Израел инсистира на федерализацији и стварању аутономија по етничким и верским линијама, Анкара и нова сиријска администрација заговарају јединствену државу.
Бивши адмирал Џем Гурдениз, творац доктрине „Мави Ватан“, подсећа да Израел истовремено јача присуство на Кипру, увезан са Грчком и кипарским Грцима, што се у Турској доживљава као покушај обуздавања „Плаве отаџбине“. Посебно забрињава податак да су кипарски Грци добили израелске ПВО системе.
Упркос напетостима, аналитичари попут Андреаса Крига из Лондона подсећају да обе стране добро знају цену директне конфронтације. Он сматра да опасност за Турску не лежи у класичном нападу, већ у индиректним ударима на интересе Анкаре – кроз сиријски терен, источномедитеранске ресурсе или Кавказ.
Зато Анкара јача сопствене капацитете: модернизује ПВО и ракетне системе, развија обавештајну мрежу и гради савезништва с Катаром, Јорданом и Ираком, настојећи да задржи макар минималне канале са Вашингтоном.
Посебан акценат даје и став израелског Института за истраживање националне безбедности (ИНСС) из марта 2025. – тамошњи експерти упозоравају да би потенцијални мир између Турске и курдске Радничке партије могао да угрози аутономију курдских снага у Сирији, што би, по њиховој процени, смањило простор за израелске интересе.
На другој страни, израелски министар одбране Исарел Кац поручује да војска неће одустати од територија заузетих на југу Сирије после пада власти Башара Асада. Тиме се јасно наговештава линија будућих тензија.
У Анкари добро знају да је најризичнији сценарио – неконтролисана ескалација у Сирији, где слабе безбедносне структуре могу запалити међугрупне сукобе. Мурат Јешилташ из СЕТА центра оцењује да покушаји САД и Израела да мењају поредак у региону само продубљују кризе и разбијају постојеће државе. Још је директније упозорио: ако Тел Авив настави да удара по турским плановима у Сирији, сукоб ће постати неизбежан.
Али ту постоји и друга страна приче – искуство показује да Анкара уме да повуче оштре потезе, али и да је у пракси њихово дејство понекад блаже него што звучи. То оставља простор за маневрисање, али и ствара утисак несигурности.
На крају, док Нетанијаху отворено говори о „Великом Израелу“, а Анкара црта сопствене црвене линије, остаје питање: да ли ће регион ући у нову фазу отвореног надметања, или ће обе стране ипак стати корак уназад пред ценом коју би таква конфронтација донела?
