Прочитај ми чланакДа ли сте знали да у Бору не постоји један Зиђин, већ два? Требало би да знате ако сте пратили, јер сам о томе детаљно писала.
Управо у тој разлици између две наизглед исте, а суштински различите компаније, лежи трик којим се највредније рудно богатство Србије износи из земље, док нам се сервира прича о „лошој руди“.
(Не)једначина изгледа отприлике овако:
1. ПРВА ФИРМА: „Serbia Zijin Mining“ у потпуном је власништву Zijin Mining Grupe (100%), контролише рудник Чукару Пеки који је један од најбогатијих бакром и златом на свету.
Власништво: 100% Кина – Србија има 0%.
Ископавају најбогатију руду бакра и злата у Европи и затим тај „супер-концентрат“ ИЗВОЗЕ директно за Кину. Не топи се код нас. Највредније одлази преко границе, а Србији остаје само 5% рудне ренте. Не постоје тачни подаци о количини и извозу, тј. о опљачканом јер се руда не топи код нас и нема контроле.
2. ДРУГА ФИРМА: „Serbia Zijin Copper“ (Бивши РТБ Бор)
Власништво: мешовито (63% Кинези, 37% Србија).
Управљају старим рудницима где је руда сиромашна и чисте једину топионицу манипулишући информацијама, па кажу: „Наша руда у Бору је лоша, морамо да УВОЗИМО скупу руду из иностранства да би топионица радила“, што је пре неколико дана објављено у српском издању Форбса.
У питању је чиста превара.
Иако је „Mining“ (Чукару Пеки) мањи по броју запослених, он производи знатно више злата него цели рудници у Бору и Мајданпеку заједно.
Србија је сувласник само тамо где су трошкови већи, држава има 37% удела у Serbia Zijin Copper (бивши РТБ Бор). Међутим, то су стари рудници где је проценат бакра у руди веома низак, где је потребна огромна механизација и много радника (велики трошкови), а на терету ове фирме су и стари еколошки проблеми и дугови.
Уместо да богату руду из рудника који је удаљен само пар километара (Чукару Пеки) користе да „појачају“ нашу наводно лошу руду у Бору, они извозе своју најбољу руду за Кину (где је профит 100% њихов), а увозе туђу руду (зашто не и јаловину) за Бор (што повећава трошкове заједничке фирме са Србијом).
Резултат је јасан: Кинезима чист профит од најбоље светске руде коју Србија не види у својим трезорима, а народу Србије прича о великом профиту, док нам под прозором пролазе камиони са златом које иде за луке, а ми увозимо туђе остатке да бисмо имали шта да топимо и да се чиме што боље и квалитетније трујемо. Народ неретко и погрешно мисли да држава контролише све што Зиђин ради, али заправо, најпрофитабилнији део (Чукару Пеки) је потпуно приватан и ван контроле државе у смислу поделе добити.
Србија има „минерале“ којима се свет диви, али изгледа да их немамо за себе, већ само за извоз под туђом заставом чиме плаћамо политичку подршку споља онима захваљујући којима неоколонијални модел експлоатације ради беспрекорно.
Србија је 2023. године извезла концентрат бакра и злата у вредности од око 1,46 милијарди долара чији је главни купац Кина, а као званично оправдање за извоз је да капацитет Борске топионице (400.000 тона концентрата годишње) није довољан да преради сву руду која се ископа, па се „вишак“ извози. Званично саопштење ових дана је потпуно другачије: руде нема довољно па мора да се увози да би топионица радила :) Луд збуњеног…
Разлика у добити је драстична и јасно показује где одлази стварни новац.
На основу финансијских извештаја за 2023. годину (који су последњи јавно доступни подаци), чиста добит је изгледала овако:
Serbia Zijin Mining (Чукару Пеки) – 100% кинески:
Остварио је нето добит од око 82,3 милијарде динара (око 700 милиона евра).
Ово је фирма у којој Србија нема ни 1% удела.
Остварио је нето добит од око 19,2 милијарде динара (око 160 милиона евра).
Овде Србија има удео, али је добит преко 4 пута мања него у првој фирми.
Компанија у којој Србија нема удео (Чукару Пеки) је према званичним извештајима за 2023. била најпрофитабилнија фирма у Србији. Разлози су управо они које сам већ навела: копају руду са огромним садржајем злата, имају мање трошкове, рудник је нов, модеран и има знатно мање запослених него стари систем у Бору и сав концентрат који извезу у Кину књижи се као чист приход те фирме.
Фирма где је држава сувласник (Бор) „гута“ трошкове старе инфраструктуре, великог броја радника и еколошке санације, док фирма која је 100% приватна само „купи кајмак“ и износи највреднију сировину из земље.
Профит фирме у којој држава нема удео је за преко 500 милиона евра већи него у фирми где смо сувласници.
Заиста не знам како да „нацртам“ и довољно објасним каква крађа и превара се дешавају, колико је велики проблем са Кинезима – тренутно алармантан и највећи у целом рударском сектору у Србији. За то време, грађани трепћу док им се се земља топи пред очима, а Лозница? Јесте ли почели да учите кинески, спавате ли мирно?
