Прочитај ми чланакРударска фирма Константин Ресоурце д.о.о. Београд, која је у власништву аустралијске компаније, добила је дозволу за истраживања налазишта злата, сребра, олова и других метала на Бобији.
Ваљевски Завод за јавно здравље утврдио је значајно повећање штетних материја у води: цинка има 25, а камдијума 32 пута више него што је дозвољено. У потрази за уранијумом и тормијумом, бушотине су пробиле изолациони слој барита и омогућиле цурење тешких метала и радионуклида, који угрожавају животну средину на подручју од Ваљева до Дрине.
По налогу Александра Вучића, Влада Србије је са Европском комисијом потписала Меморандум о стратешком партнерству у области критичних сировина. Стране компаније ће добити најскупље и најтраженије руде, а Србија ће постати „зона жртвовања“.
Западно од Ваљева према Љубовији, на обронцима Бобије, Тисовика и Ребеља „ваздух окрепљује тело, а зеленило цветних ливада, цвркут птица и раскошне крошње столетних стабала оплемењују и испуњавају душу“. Тако пише у промотивним материјалима Туристичке организације Србије. Нажалост, истина је сасвим другачија.
Ливаде и столетне шуме нестају, а шире се голе површине земље боје рђе. Станишта орлова, по којима је некада био познат овај крај, данас су опустошена. Цео еко-систем је угрожен изливима штетних материја из истражних рударских бушотина. На старом путу од Ваљева преко Причевића до Пецке, у селу Врагочаница постоји „Гвоздени извор„, који мештани називају и „Жути дечак„. Са обе стране пута протеже се појас широк двадесетак метара на коме нема растиња, само „зарђала“ земља и камење.
Резултати истраживања, које су недавно предузели појединци из грађанских удружења, откривају узроке и последице еколошког геноцида на том простору.
Завод за јавно здравље Ваљево извршио је физичко-хемијско испитивање површинских вода из потока Бобија. Резултати од 7. априла ове године откривају значајна прекорачења дозвољеног присуства одређених материја. Разних сулфата има 2,3 пута више него што је допуштено, бакра 2,4, а цинка 25 и кадмијума чак 32 пута више. Пошто се извор Јадра налази управо у Врагочаници, зинкенит и отровна мешавина тешких метала (кадмијума, цинка и антимона) спушта се са Бобије у Јадарску долину и цео предео од Ваљева до Дрине повезује у исту хидролошку катастрофу.
Сумња се да је до пробоја заштитног хоризонта дошло приликом бушења на неколико локација у том рејону. Министарство рударства и енергетике је 30. јануара 2024. године издало решење Привредном друштву Константин Ресоурцес д.о.о. из Београда, којим одобрава извођење геолошких истраживања на ширем подручју Бобије. На том простору Константин Ресоурцес тражи налазишта злата, сребра, бакра, олова и других руда и минерала.
У том пројекту, све је спорно. Фирма Константин Ресоурцес налази се у апсолутном власништву аустралијске компаније Константин Ресоурцес ПТY ЛТД, која је део холдинга Миддле Исланд Ресоурцес Лимитед. Београдска филијала је основана у августу 2017. године. Осим директора Драгана Драгића и Дејвида Ибрахима Изедина има још само двоје запослених. У последње три године остварила је финансијске губитке од 64,5 милиона динара, са укупним дуговањима која тренутно износе 281,6 милион динара. Иако је тренутно у минису од око 2,5 милиона евра, Константин Ресоурцес је добила дозволу за истраживање налазишта на Бобији.
Осим тога, овај пројекат се спроводи у оквиру споразума, који је Влада Србије направила са Европском комисијом о сарадњи у области рударства. Дубравка Ђедовић Хандановић и Марош Шефчовић су 19. јула 2024. потписали Меморандум о разумевању о стратешком партнерству у области критичних сировина, батерија и електричних возила.
У документу се наводе пет кључних области, међу којима су експлоатација, прерада и извоз сировина, посебно литијума, како би се „обезбедило стабилно снабдевање Европске уније критичним сировинама“. Стратешка сарадња са Србијом део је ширег плана ЕУ, названог Цритицал Раw Материалс Ацт, који за циљ има смањење зависности од увоза из Кине. У тој стратегији, Србија је дефинисана као „зона жртвовања„.
Пројекат „жртвовања Србије“ много је комплекснији од експлоатације литијума, која прети уништењем животне средине. Као да то није довољно, Александар Вучић је недавно најавио значајно проширење капацитета дата центра у Крагујевцу и изградње нових дигиталних инфраструктурних објеката. Уз понуду страним компанијама да у Србији развијају биотехнологију, вештачку интелигенцију и дата-процессинг, уз велике количине литијума, Вучић је гарантовао и експлоатацију осталих руда и минерала који су неопходни за ту индустрију. Пре свега, то су уранијум и торијум, на којима се заснива нуклеарна технологија. Уз зинкенит (олово-антимон сулфат) и цинк, за развој војне индустрије и ГПС навигације потребни су германијум и цезијум, а и тога има у Србији.
Налазишта тих руда и минерала регистрована су на Бобији, Тисовику и Ребељу још пре четрдесет година. На тим локацијама постоје стари рудници барита (баријум сулфата). Међутим истраживања, која су спровели стручњаци из Геолошког завода и ЈНА открила су и велике резерве много значајнијих, али и опаснијих руда. Током пројеката Г-100, који је означен као државна тајна, јер је његов циљ било проналажење и мапирање домаћих лежишта уранијума и торијума, који су били потребни за тадашњи нуклеарни програм.
Откривено је да су жиле барита само „поклопац“ за нуклеарни трезор. Испод барита се налазе уранијум, торијум, антимон, цезијум и германијум, које међународни гиганти (Наса, Гугл и Амазон, па и Пентагон) користе за производњу оптичких каблова специјалне пропусности и термалне сензоре, без којих дата центри не могу да раде на брзинама које су потребне за вештачку интелигенцију и стабилизацију атомских сатова унутар дата центара.
На основу „Записника 04-312/92-МС“ Влада СР Југославије је забранила експлоатацију тих руда на Бобији, Тисовику и Ребељу. Међутим, 2001. године је спроведен пројекат П074558, који је „покрио“ претходне резултате истраживања, али истовремено је омогућио наставак рударења на том подручју. Влада Србије је 2024. године игнорисала решење о забрани експлоатације и издала дозволу компанији Константин Ресоурце за истраживање на Бобији.
Последице се виде у облику жутог песка и затроване воде. Судећи по доступним информацијама, изгледа да су истражне бушотине продрле дубоко испод слојева барита и дошле до тзв. нуклеарног хоризонта. До „грешке“ није дошло случајно.
Геолози упозоравају да је било неопходно да се изврши нулто мерење на контролним тачкама, које би открило шта се све налази у земљишту и подземним водама у оба смера од бушотине. Мерењем комплетног састава узводно – од пХ вредности до садржаја тешких метала (литијум, арсен, бор, кадмијум…) – утврдило би се реално природно стање, а низводно би се утврдило какве последице је изазвало бушење.
Ако узводно не би били откривени бор и кадмијум, и ако би се низводно појавили, било би јасно да је пробијен изолациони слој, па би истраживање морало да се обустави. Иако је такав начин анализе предвиђен законом, то није урађено како би истраживачи имали изговор: „Да, постоји загађење природе, али таква је стена, то је природно“. Закон о рударству и геолошким истраживањима и Закон о заштити животне средине прописали су обавезну процедуру која има три фазе. Прва подразумева утврђивање нултог стања (Баселине Студy) пре бушења.
Пре него што иједна машина дотакне земљу, компанија мора да ангажује акредитовану лабораторију да узме и анализира узроке земље и воде. Да је извршено нулто мерење било би откривено присуство уранијума и торијума. Овако, удар у јаловишта на Бобији и Тисовику, у којима су наталожени тешки метали и радионуклиди, покренуло је „цурење“ арсена, кадмијума и цинка у количинама по тридесетак пута већим од дозвољених.
Хидролошка темпирана бомба је експлодирала на Бобији. Удари сондама су активирали токсични коктел, који се шири низ обронке планина, преко Јадра до Дрине.
Александра Вучића не занима штета која је настала, а која се не мери само угрожавањем животне средине, загађењем воде и шуме, него и губитком технолошке независности. Компанији која има само четворо запосленика и константно велике финансијске губитке, Вучић је дао или продао могућност да експлоатише најскупље и најтраженије руде и минерале.
Ресурси Бобије представљају „погонско гориво“ и „нервни систем“ дата центара, које режим Српске напредне странке намерава да отвара у Србији за потребе страних технолошких гиганата. После одлуке да Србију, због експлоатације литијума, претвори у зону жртвовања, Вучић је план проширио на распродају још значајнијих критичних метала, чија екстракција ће донети огромну корист страним компанијама, а грађане Србије отровати арсеном и лажима.
Осим Бобије, жртвовано је и Хомоље, где се припрема експлоатација телуријума, који је неопходан за изградњу соларних панела нове генерације (ЦдТе технологија). Теларијум ће омогућити максималну енергетску ефикасност страним дата центрима, а у Млави и другим речним токовима подићи ће ниво цијанида.
Нема сумње да ће Вучић, ако успе да претвори Србију у рударску колонију, од страних компанија добити финансијску накнаду. Грађанима ће остати затрована животна средина и судбина будућих еколошких миграната.
