Pročitaj mi članakGrađanske partije u Crnoj Gori, oličene u Spajiću i Milatoviću, obećavale su da će njihova pomiriteljska i centristička politika rasti na račun odliva birača Đukanovićevog DPS-a. Četiri godine kasnije, reklo bi se da je eksperiment mrtav
Локални избори у Подгорици одржани у недељу, између осталог, биће запамћени по томе што су све листе које су учествовале прогласиле побједу. Прихватајући различите аргументе, наравно, селективно их примјењујући, сви су славодобитно изашли пред новинаре и саопштили да је народна подршка овај пут била баш на њиховој страни.
Ипак, поштено је казати да су разлози за славље понајвише били уз Демократску партију социјалиста, која проживљава покушај ребрендирања након дугогодишње доминације њеног бившег лидера Мила Ђукановића. Наиме, ДПС је самостално освојио око 30 одсто гласова, што је значајно више у односу на другопласирану листу премијера Спајића и Алексе Бечића која се може похвалити са 21,8 одсто подршке.
Ако се погледа резултат ове партије остварен на прошлим изборима из 2022. године, видјећемо да се, у смислу процената, он не разликује драматично. Тада је ДПС изашао у широкој коалицији у којој су били и Социјалдемократе и СДП. Осим тога, Душко Марковић је и даље био члан партије, док је на овим изборима имао своју засебну листу.
Та широка коалиција прије двије године је освојила око 38 одсто гласова, што је отприлике једнако цифри која се добије након сабирања резултата појединачних листа које чине, условно речено, блок изразито црногорски орјентисаних партија на овим изборима. Њихов разлог за славље, дакле, није у неком великом изборном расту, јер га и нема. Нешто друго је посриједи.
Транзиција моћи
Наиме, након губитка власти на државном нивоу, губитка мјеста предсједника, губитка готово свих локалних избора, очекивало се да ће, лишен моћи, новца и утицаја, ДПС кренути у релативно брз политички пад, евентуалне унутрашње подјеле и некакву судбину налик ДС-у у Србији. Ипак, ништа од тога није био случај и догађаји су нас демантовали.
Ако разлоге за то тражимо у чисто унутрашњим стварима Демократске партије социјалиста, треба констатовати да се та странка консолидовала и, рекло би се, обрнула опадајући тренд подршке у народу. Одлазак Мила Ђукановића са чела партије и одлазак Душка Марковића, уз извјестан подмладак у врху странке, очигледно је позитивно перцепиран код дијела црногорских грађана. Нови страначки лидер Данијел Живковић солидно се снашао у улози Ђукановићевог насљедника и успио је да очува страначку структуру и стабилност бирачког тијела.
Наравно, у томе му је помогла и етничка детерминисаност подршке тој партији, гдје национални Црногорци, анти-српски настројени, са дијелом оних „умјерених“, по аутоматизму гласају за ДПС. На тој врсти подршке истрајно је радила партијска машинерија подгријавајући старе тезе о угрожености државе од стране Београда и о томе да је Вучић, тобоже, спремио аутобусе који хрле ка Подгорици да обале насљеђе Мила Ђукановића и Ранка Кривокапића.
Таква врста ширења априорног неповјерења у изборни процес и дизања лажне узбуне, осим што је имала поменуту мобилизацијску улогу, била је и увод у неко будуће непризнавање изборног резултата, ако буде неповољан, и делигитимизацију власти у очима Запада.
Тај маневар је на сличан начин опробан и у Републици Српској и у Србији, ипак, без великих резултата за покретаче. Идеја, је, дакле, била да се садашња власт прогласи недемократском, нелегитимном и да се питање њеног састава што више интернационализује и постави на агенду Бриселске администрације. Како је ДПС направио, донекле неочекивано, добар резултат, било би бесмислено да даље експлоатише те бескрупулозне неистине.
Ако се позабавимо „спољним“ факторима ДПС-овог релативног успјеха, треба истаћи онај најважнији, а то је сукоб на релацији предсједник Милатовић – премијер Спајић. Ова два млада политичара, представљени као економски стручњаци из иностранства, на црногорској сцени су се појавили у „апостолској“ влади Здравка Кривокапића. Међутим, како вријеме пролази, све је јасније да су њихови манири понајмање апостолски и да их године школовања по свијету нису лишиле осјећаја за пучистичку политичку културу.
Њихов сукоб је првенствено сукоб око моћи и контроле партије коју су заједнички основали и која носи име „Покрет Европа сад!“. Све што је у њега касније учитано је плод вођења „политике разлике“ једног у односу на другог, с тим да је Спајић био човјек акције, а Милатовић човјек реакције. Тако се у клинчу ових „Здравкових чеда“ испријечила и Резолуција о Јасеновцу, допуњена садржајима о Дахауу и Матхаузену. Спајић је, као што се зна, подржао исту, док је Милатовић, у реактивној матрици сукоба, повео читаву хајку против скупштинске већине због тог акта и прилично срамно се сврстао уз великохрватске интересе, као продужетак политике Гордана Грлића Радмана и Андреја Пленковића.
Кулминација њиховог сукоба је Милатовићево рушење власти у Подгорици, уз помоћ Покрета УРА и изазивање пријевремених избора који и јесу предмет овог текста и на којима су, као што је наведено, профитирале странке бившег режима. Другим ријечима: док су се они држали за вратове, ДПС је задовољно трљао руке.
Промашена стратегија
И умјесто да се гласови пораженог Ђукановићевог колоса одливају ка „центристичким“ и „грађанским“ опцијама, као што је обећавано, ништа слично се, очигледно, не дешава. Што нас наводи на то да потпуно преиспитамо тезу да су партије, које су настале као паразити на српским гласовима, а у међувремену прихватиле НАТО идеологију, уопште способне да продру у бирачко тијело ДПС-а.
Јер, све те партије, налик Бечићевим Демократама и ПЕС-у, су разбијале јединство српског бирачког тијела, а заузврат обећавале да су оне те које ће, након Ђукановићевог пада, прихватити масе грађана које је ДПС некако успјевао да држи под контролом. С тим да је у том послу неопходно урадити извјесна „умјеравања“ и „ПоНАТОвљења“ своје политике. Четири године касније, рекло би се да је експеримент мртав, само то његовим протагонистима нико није јавио, или пак јесу грађани Подгорице у недељу.
Изгледа да су улудо били састанци са Куртијем, честитке Османијевој, досљедни анти-руски став и повремене варнице са Србијом… Опет им се мили Црногорци и толико вољено Цетиње, на којем се, безмало, не смију ни појавити, нису привољели и повјеровали им да неће однијети Подгорицу и Никшић у Београд.
То неодољиво подсјећа на ситуацију у Израелу, коју је недавно подробно објаснио Елиезер Папо, наводећи да онај конзервативни дио земље заправо држи на власти Бењамина Нетањахуа, али да би Нетањаху све дао да се некако допадне либералном дијелу јавности, у односу на који гаји својеврстан комплекс.
Тако би и црногорски грађанисти мијењали сто Пљеваља и Котора и Будви (које их држе политички живима), за бар једног Цетињанина, дичног Староцрногорца, оне „надрасе“ о којој су надахнуто писали српски романтичари, поготово они из Српске Војводине.
Прави резултат тог њиховог „поНАТОвљења“ је, нажалост, једино видљив на оном умјеренијем дијелу српског народа, који умјесто да инсистира на архинеправди уграђеној у темеље Црне Горе након 2006. године и исправљању исте, заправо бива заведен мантром о перспективном европском и НАТО путу, заједно са „браћом“ без које „нема Црне Горе“. Притом, ради се о истој „браћи“ која, у слободно вријеме, изазивају скоро па грађански рат због митрополитовог устоличења на Цетињу.
Дакле, комплетна идеја да се таквом политиком има продријети у процрногорско бирачко тијело, мора бити преиспитана. Изгледа да је тај дио Црне Горе увијек спреман да се одазове ДПС-у на „одбрану од мрског Београда“.
Сви наведени фактори, осим што су дали крила снагама бившег режима, утицали су увелико на то да обје листе, и Спајићева и Милатовићева не прођу славно и да њихов утицај покаже тенденцију (не)задрживог пада. Иако су из Милатовићеве листе прогласили „крах владе“, пуно право имају и они који кажу да је ово крах предсједника, који је освојио свега око десет одсто гласова, а уложио је комплетан свој политички капитал у кампању.
Српски блок
Ако, даље, под лупу ставимо српску коалицију „За будућност Подгорице“, предвођену Јеленом Боровинић-Бојовић, морамо констатовати да и она може бити релативно задовољна резултатом, јер га је побољшала у односу на прошле изборе и освојила око 20 одсто.
Важно је рећи да све већи број грађана разумије потребу очувања аутентичне српске политике која неће бити подложна никаквим идеолошким сакаћењима, а која ће истовремено, у једном реалном разумијевању односа моћи, градити своју политичку кооперативност са осталим дијеловима политичког спректра.
У том смислу посебно треба похвалити Милана Кнежевића и Андрију Мандића, који чине један од ријетких „двојаца“ у политици који се није распао при додиру са влашћу. Што показује да њихов политички ангажман није пука борба моћи, него и идеолошка борба да се „преумљена“ Црна Гора некако врати себи.
Треба истаћи и да су ти људи у свом ангажману непрестано торпедовани од највећих црногорских медија, нарочито од листа и портала Вијести, који је иначе у власништву фамозне „Јунајтед групе“. Готово да нема дана да на ударним мјестима у овом медију нису истакнути текстови који на негативан начин представљају, прије свега Мандића, нешто мање Кнежевића, а онда и цркву и све који носе српску идеју.
Није лако преживјети те медијске нападе, а још је теже кад на медијском небу Црне Горе не постоји српска противтежа моћној „Јунајтед групи“. Можда је то пропуст власти у Београду, која је једно вријеме снажно подржавала такве пројекте у Црној Гори, а онда, када је тема црногорске политике постала мање актуелна у јавном мњењу Србије, као да је дигла руке. Што је погрешно, јер 30. августа 2020. српском народу није „потекло мед и млијеко“ са Ловћена, напротив, многи процеси су постали перфиднији и сложенији, па је посебно потребан свакодневни, „ситни рад“ да се ствари поправљају и иду ка, за Србе, повољнијим исходима.
Но, вратимо се на изборе. Могло би се рећи да ће кључни задатак Мандића и Кнежевића бити да измире Милатовића и Спајића и да осигурају политику „санитарног кордона“ према ДПС-у. Да ли ће неки ранији примјери добре медијације помоћи у том послу, остаје да се види, али је јасно да то неће бити нимало лако. Супротан резултат и разбијање „тридесетоавгустовског“ блока и подјеле на странке старог и новог режима, био би прилично лош исход за српске партије које су коначно пробиле баријеру уласка у Владу.
Ипак, ни тај исход (који би се конкретизовао у некаквом аранжману Милатовића, Абазовића и ДПС-а) и евенутално будуће опозиционарство у Подгорици, не треба читати у трагичним кодовима, јер се Срби можда и боље и снажније држе на окупу кад се налазе под неком врстом политичко-идентитетског притиска. Тада су барем ствари „истјеране на чистац“.
Абазовићев маневар
Ова анализа би била непотпуна кад не бисмо поменули актера који је вјероватно главни кривац што је до избора уопште дошло, иако су очигледно одржани у невријеме. То је нико други до лидер Покрета УРА Дритан Абазовић, иначе миљеник београдског медијског и интелектуалног миљеа.
Коријен Абазовићеве политичке фрустрације према Спајићу је, прво у обарању владе у којој је био премијер, а онда и у њиховом сукобу пред парламентарне изборе 2023. године, када је Дритан инсистирао на подробном испитивању афере „До Квон“ и Милојкове умјешаности у исту. Тај политички удар Спајић је успио да преживи и успио је да се докопа премијерске функције, остављајући Дритана у опозиционим клупама.
Овај премијеров потез је свакако био осветнички настројен и политички потпуно непромишљен. Гурајући УРУ у опозицију, добио је смртно опасног непријатеља, притом мезимца западних амбасада, који само вреба прилику да му, у политичком смислу, дође главе. Лидери српских партија су на вријеме упозоравали да је потребно закопати ратне сјекире и сачувати „тридесетоавгустовско“ јединство, али узалуд, Спајићево неискуство и нестрпљење је пресудило.
Прилика за Дритана се отворила након Милатовићевог изласка из ПЕС-а и он ју је, очигледно, врло паметно искористио. Тако је након недељних избора премијеру испоручен рачун, у виду великог Абазовићевог повратка у улогу „таса на ваги“, у којој овај допадљиви Улцињанин најбоље плива. Знајући да неки мањински аранжман са ДПС-ом Покрету УРА не би био стран, садашња власт ће морати са Абазовићем да води исцрпне преговоре у покушају да се сукоб смири и формира коалиција.
Судећи по гласовима који су се чули из табора Луке Ракчевића (Абазовићевог и Милатовићевог кандидата), услов за договор ће бити градоначелничко мјесто за њега, што нам говори да Дритан у ову политичку трговину улази са највећим амбицијама.
Занимљиво је да су из српске коалиције „За будућност Подгорице“ већ подвукли да неће пристати на такав уцјењивачки аранжман са Абазовићем, а питање је да ли би то прихватио и ДПС, након неславно завршеног пакта са њим на државном нивоу. То отвара и, вјероватно најмање добру, могућност нових избора и нечега што би се могло назвати „будванским сценаријом“ и трајном нестабилношћу власти у главном граду.
Да до тога не дође, потребно је да, прије свега, Абазовић поступи политички зрело, а не осветнички и да не понови ону грешку коју је Спајић направио према њему. Таквим приступом, са разумним захтјевима, Дритан би можда жртвовао мјесто градоначелника Подгорице, али би увелико отворио врата за свој повратак у власт на државном нивоу, што би у повратној спрези додатно смирило политичке страсти у Црној Гори. Његова несумњива способност политичког маневрисања оставља ову могућност отвореном, с тим да некаква каскадерска непромишљеност различитих актера може довести до затварања врата помирења
