Gledano očima lekara, Aleksandar Vučić nije samo politička figura već i fascinantan psihološko-medicinski obrazac. Njegovi javni nastupi, gestikulacije i rečnik otkrivaju izražene narcisoidne crte: potrebu da stalno bude u centru pažnje, da se pita za svaku odluku, od najkrupnijih geopolitičkih pitanja do sitnih tehničkih detalja, kao i da se predstavi kao jedini spasitelj države.

Параноидна и ауторитарна компонента

Његов профил карактерише спој параноидне и ауторитарне компоненте: стално веровање да су опозиција, независне институције и страни центри моћи против њега ствара хроничну напетост и осећај личне угрожености. Ауторитарни образац произилази из те параноје – све одлуке морају да пролазе кроз њега, институције и закони постоје само формално, а народ постаје зависан. Свака критика или независна иницијатива доживљава се као потенцијална претња, што води ка сталном одржавању страха и контроли у свим сегментима друштва. Психолошки, ово је израз дубоко укорењене потребе за моћи и сигурношћу, а у медицинском смислу, резултат је хроничног стреса и анксиозности.

Медицинске последице опсесивне контроле

Хронични стрес, исцрпљујући темпо, вишесатна обраћања и опсесивна потреба за контролом не остају без трага на здравље. Лако је препознати знакове анксиозности, хипертензије, па и психосоматских тегоба. Његова контролна опсесија, која у политици изгледа као неразумна потреба да све мора да прође кроз њега, у медицини се тумачи као последица унутрашње несигурности прерушене у свезнање и неуморну активност.

Вучић и Мусолини: паралела у стилу владавине

Када се овакав психолошки профил пресели на терен политике, неизбежно се намеће поређење са Бенитом Муссолинијем. Не по идеологији – јер Муссолини је био отворени фашиста, док Вучић то није – већ по начину владавине и јавног наступа. И један и други власт су градили на централизацији моћи, задржавајући формалне институције као кулисе. Парламент, влада или министри постоје, али одлуке доноси само један човек. Култ личности је обликован на сличан начин: Муссолини је био војсковођа, мислилац и спортиста, а Вучић је политичар који се представља и као економиста, и као војни стратег, и као лекар по потреби.

Стално одржавање страха заједнички је именитељ обојице. Муссолини је народ држао у сталној мобилизацији кроз опасност споља и унутра, док Вучић призива стране плаћенике, опозицију и завере против Србије. Пропаганда је у оба случаја имала кључну улогу: Муссолини је користио новине и радио, а Вучић таблоиде и телевизије. И коначно, политички театар – Муссолинијеви говори са балкона били су представа за народ, док су Вучићеве конференције и обраћања нацији вишесатне драме које играју исту улогу.

Неповратна природа власти

Овако профилисан вођа ретко или никада не предаје власт добровољно. Нарцисоидна осовина чини да власт постаје део идентитета; параноидна компонента уверења да га сви нападају тера га да чува контролу до последњег тренутка. Ауторитарни образац га уверава да без њега настаје хаос, а историја показује да лидери сличног профила готово увек одлазе тек када их сруши комбинација спољног притиска и унутрашњег бунта. Самоиницијативно повлачење је готово немогуће.

Закључак

Гледано кроз медицину, психологију и политику, Вучић је спој унутрашње напетости и спољне моћи – вођа који живи у перманентном стресу, а народ и институције под његовом контролом. У том споју личност и систем постају нераздвојни, као да власт више није нешто што се поседује, већ нешто што он јесте.

Izvor: bezcenzure

Oznake: Aleksandar Vučić, analiza, dr Svetlana Cvijanović, psihološki profil