Pročitaj mi članakAmerika je olako ušla u sukob s Iranom, računajući da će on trajati koliko ona misli, ali desio se odgovor Irana koji je pokazao da je on otporan na agresivne napade i ponaša se kao hidra koja se regeneriše. Amerikanci će sad pokušati da nađu i preko medija plasiraju opravdanje za neku Pirovu pobedu, iako neće biti pobede ni jedne, ni druge strane.
Ovako dr Mitar Kovač, direktor Evroazijskog bezbednostog foruma, general-major u penziji i poslanik Skupštine Srbije ocenjuje eskalaciju na Bliskom istoku izazvanu američkim i izraelskim udarom na Iran, ali i uzvratnim iranskim napadima na Izrael i američke baze u regionu.
Amerikanci su verovali, kako kaže Kovač, da čisto prisilom, bombardovanjem, tomahavcima, ratnom mornaricom, mogu obezglaviti Iran i da će se ne samo ubijanjem verskog vođe i presijom kroz ubistvo i stradanja civila, uključujući decu, desiti paraliza čitavog sistema. Ali, Iran u vojnoj sferi ima po dva-tri zamenika u komadnom lancu za ključne dužnosti i prostom silom Amerikanci ne mogu da reše situaciju u svoju korist.
“Iran je izgleda odavno spreman na ovaj sukob, ne samo tehnološki, nego i izgradnjom podzemnih instalacija, vojno-namenske proizvodnje, baziranja i zaštite snaga u prostoru koji je jedinstven za odbranu. Drugo, to nije mala teritorija. Nisu mogli da izađu na kraj ni sa nama 1999.godine, sa malom teritorijom SR Jugoslavije, da je satelitski izviđaju u realnom vremenu, a kamoli toliki jedan prostor”, konstatuje general.
Šta Amerika dobija, a šta gubi
Kao još jedan važan faktor on navodi raspoloženje u američkom društvu koje nije za uplitanje na Bliskom istoku na ovakav način, a još manje je spremno za eventualni dolazak poginulih vojnika, pogotovu kad se izmere efekti na kraju tog rata.
“Šta je Amerika dobila od toliko uloženog? Dobila je devastirane baze u čitavom okruženju u koje treba uložiti ogromna sredstva, dobila je uništene radarske instalacije za osmatranje šireg prostora jugoistoka Evrope i Bliskog istoka. Ako govorimo o kraju, niti će se Iran predati, niti će Tramp menjati ni političko, ni versko rukovodstvo. Došlo je do homogenizacije nacije. Mislim da je Amerika više mogla postići hibridnim delovanjem po modelu koji se dešavao pre ovog oružanog napada”, veruje Kovač.
Politikolog i narodni poslanik Aleksandar Pavić ističe da se u samoj Americi već postavlja među opozicijom pitanje šta je cilj ove operacije.
“Što se tiče Izraela cilj je apsolutno jasan: njima je praktično od pada iranskog šaha 1979. godine opsesija Iran. I to pogotovo Benjaminu Netanijahuu, koji već tridesetak godina upozorava da Iran samo što nije došao u posed nuklearnog oružja i to se koristi kao povod da se krene u akciju protiv Irana. Zato što je Iran praktično poslednja velika prepreka ambicijama Izraela – prvo, da bude glavni hegemon na Bliskom istoku, a drugo, projektu ekstremnih cionista o velikom Izraelu, koji se širi od Nila do Eufrata i šire od toga. Oni to shvataju sasvim ozbiljno”, objašnjava politikolog.
Izrael vrlo dobro zna šta želi, ali ne i SAD, smatra Pavić i podseća da je prvo lansirana priča da treba onemogućiti da Iran ima nuklearno oružje da bi se sad stiglo do namere da se smeni režim i izdejstvuje bezuslovna kapitulacija vlasti u Teheranu.
Duboka američka država likuje
Naš sagovornik veruje i da je Tramp dobio pogrešne obaveštajne procene, a smatra da će mu kontradiktorne izjave koje daje olakšati da u nekom trenutku definiše kad su se stekli uslovi za kraj rata.
“Mislim da će on morati da počne razmišljati o tome, kad bude shvatio da ovo može da traje. A Iranci kažu jasno, mi smo spremni za šest meseci intenzivnog ratovanja minimum. Šest meseci Amerika ne može da izdrži zato što nema dovoljno municije za to. A do tada, ne znam šta bi ostalo od Izraela i pitanje šta bi se desilo u međuvremenu, jer mislim da je Netanijahu spreman da koristi i nuklearno oružje.”
Pavić ne sumnja da je Trampa u iransku operaciju uvukao izraelski lobi koji je, podseća, u SAD neverovatno jak.
“Novinar Taker Karlson lepo kaže: poslednji predsednik koji je pokušao da se odupre izraelskom lobiju bio je Džon Kenedi. I time je rekao da shvata kakav se pritisak vrši na Trampa. I nije samo reč o ličnom pritisku, reč je o tome da su praktično svi republikanci u džepu Izraela, izraelskom lobiju”, kaže naš sagovornik.
On nema dileme da je Tramp nateran da uđe u rat koji uopšte ne ide u korist Amerike, nego krši to što je on pokušao da iznese kao neku vrstu novog pristupa spoljnoj politici koja treba da vrati bar malo ugleda Amerike u svetu.
Surova ekonomija rata
Pavić dodaje da se Netanijahuu žurilo da što pre uvuče SAD u rat jer je bio svestan da je Tramp možda poslednji predsednik na kog će imati toliki uticaj.
“I sad nema nazad. Sad je samo pitanje za Trampa kako se izvući iz toga. Može lako da se desi da mu ovog puta bude potrebna Rusija, da li će to biti javno ili za scene, jer on sam neće moći iz ovog da se iščupa, neće mu Iranci dati. Iranci neće da kapituliraju. Oni su čak rekli da oni neće primirje – ili će biti mir ili da nastavimo da ratujemo. A očigledno da imaju resurse, imaju samopouzdanja. Ovo može skupo da košta Amerikance, kada ispucaju ono što imaju, što se tiče PVO, što se tiče municije, bombi, to ne može tako brzo da se obnovi”, ističe politikolog uz ocenu da “duboka država protiv koje se Tramp borio sada likuje”.
Kovač dodaje da što se tiče ekonomije rata, paradoks je da je do sada Amerika izgubila najviše, da ima pogrešan, tehnološki jak, ali promašen model organizovanja i angažovanja svojih snaga, prvenstveno u PVO odbrani i dejstvu po snagama neprijatelja.
“Cena jednog od uništenih sistema THAAD je sedam milijardi, milijardu košta jedna “patriot” raketa. Kad se sve sabere u sistemu PVO, to su neslućene štete po američko društvo, jer se dejstvuje po objektima, civilnim i u vazdušnom prostoru, koji su 70 do 150 puta jeftiniji od američkih sredstava. To ne može da izdrži nijedna ekonomija sveta. A drugo, njihova privreda, iako moćna, nema te kapacitete da u realnom vremenu nadoknađuje utrošak tih sredstava. Tako da je na sceni još jedan paradoks da će znatno pre Amerika ostati bez napadnih sredstava i sredstava PVO nego što će Iran ostati bez raketa,” navodi Kovač.
Iako je nesporno da gori i Teheran i mnogi drugi gradovi u Iranu, čini se da je, kako kaže, strpljenje i jedinstvo naroda, moć podnošenja gubitaka daleko više na iranskoj strani nego što je na američkoj.
Kakve su šanse za kopnenu intervenciju
Kovač komentariše i verovatnoću kopnene intervencije protiv Irana.
“Amerikanci odavno pate od sposobnosti podnošenja žrtava u ovakvim operacijama i ne verujem u tako nešto. U početnim scenarijima nije im to ni bila neka varijanta. Oni vole kopnenu agresiju samo ako imaju neke druge snage koje će oni podržavati iz vazduha i sa mora kao što su radili u Avganistanu. Ovde ne može Amerika odvojiti toliko snaga, ali pogotovo podneti gubitaka da bi zauzela neko parče te teritorije, a kamoli da stavi pod kontrolu Iran kao ogromnu državu sa tolikom površinom, sa takvim reljefom koji je idealan za gerilski rat. A na taj prostor trebalo bi dovesti minimalno tri miliona vojnika da bi se uspostavila prava okupacija. Nema to ni Amerika, ni čitav Zapad, a i ne može da trpi tolike gubitke.”
Pavić na kraju ne isključuje mogućnost da će neke američke specijalne snage pokušati da zauzmu ostrvo Karg preko kog Iran izvozi 90 odsto svoje nafte, ali, kako kaže, Iranci onda ne bi imali nikakve zadrške da unište naftnu instrastrukturu susrednih zemalja tako da će to SAD, ako ništa drugo, naterati da dobro razmisle.
