Pročitaj mi članak„Sudbina SNS će verovatno biti ona koju je doživeo DSS, ali je problem kako sprečiti pojavu novog Vučića koji čuči negde u opoziciji“, kaže za DW politikolog Mladen Mrdalj. Rešenje je, kaže – većinski izborni sistem.
DW: Узмимо, теорије ради, председничке изборе од прошле године. Од 174 града или општине у Србији, председник Александар Вучић није имао највише гласова само у пет – Врачар, Савски венац, Стари град, Чајетина и Сента. Не би ли већински систем** довео до потпуног једноумља у скупштини у ситуацији када имамо доминантну странку?
Младен Мрдаљ: Да ли би локални кандидат Вучићеве странке уживао довољно поверење међу грађанима? Или би локална изборна јединица, која је довољно мала, избацила неког ко се можда сада уопште не бави политиком? Јер свако ко може да окупи педесет људи могао би да се кандидује равноправно против кандидата било које странке – ако је изборна јединица мала. Друго, Српска напредна странка или било која странка не би могла да кандидује баш било кога. Сада могу било кога.
Откуд Вам такво убеђење? Имамо последњих година по локалним властима смене унутар Напредњака, очишћени су људи Томислава Николића, Вучић се појављује у свакој локалној кампањи, на сваком плакату, све до нивоа месне заједнице.
Али ту је поента – када странка у већинском систему бира ко ће бити кандидат у тако малој изборној јединици, она обично циља да постави некога за кога верује да ће сабрати највише гласова. Тако тај кандидат постаје потребан странци. Ако је незадовољан статусом, а добро познаје локалне прилике, може да се отме странци и иде самостално на изборе. Било би јако тешко из београдске централе командовати са 250 изборних јединица. Можда би успело у једном изборном циклусу, а већ у следећем би се свака доминантна странка поцепала.
Рачуница каже да би са 250 посланика и исто толико изборних јединица те јединице бројале до тридесетак хиљада бирача. И сада имате мале локалне самоуправе, још мање од тога, па су и тамо на власти они које пропишу из Београда.
Тако је, осим у неколико општина и једном граду, који су занимљиви баш јер владајућа странка није успела да наметне своју власт. Међутим, кад постоји тако доминантна странка или коалиција на републичком нивоу, она у пропорционалном систему своју моћ пројектује на све. Видимо да локалне самоуправе које нису под контролом СНС не добијају ни динар из буџета. И не само то, него су директно под притиском министарстава унутрашњих послова и правде који их шиканирају.
То не би могло да се дешава када би посланици са локала у Скупштини могли да поставе питање поверења влади која се тако понаша. Дакле у већинском систему локалне заједнице имају метод да притисну извршну власт. Сада се ниједна власт не боји губитка поверења у Скупштини – она је ухапсила Скупштину тако да и немамо поделу власти.
Да ли има места за странке у већинском систему како га видите?
Наравно. Међутим код нас се укоренила погрешна перцепција да је странка нешто што има лого, чак и крсну славу. Наше странке више личе на секте, паравојне организације, строге хијерархије које пирамидално покривају целу Србију. Оне су управо производ система који се темељи на томе да је цела Србија једна изборна јединица.
Странка може да постоји и као ад хок коалиција посланика у парламенту по одређеном конкретном питању. То је скуп људи који о једном политичком проблему мисле на исти начин. Можемо да имамо странку власника паса који не желе да се ограничава где пас може да се олакша и насупрот њима странку шетача. То чак не мора да буде ни формализовано. У већинском систему бисмо у Скупштини имали 250 људи који би се, у зависности од политичког питања пред њима, сврставали на ову или ону страну.
Али за шта бисмо онда гласали? Ко би од тих кандидата могао да изађе са планом за државну или националну политику ако, као што кажете, ад хок одлучују и не могу да формулишу јасан програм? Грађани не би имали појма шта их чека.
Имамо већински изборни систем у другим земљама попут Француске, Велике Британије, Сједињених Држава па тамо људи знају за које политике гласају када гласају за политичара у локалној изборној јединици којег шаљу у националну скупштину.
У земљама које сте побројали итекако постоје класичне странке, а не ад хок скупови какве сте мало пре описали.
Те странке нису хијерархизоване паравојне секташке организације које функционишу како им се нареди са врха. Рецимо свежи пример 29-годишње Александрије Окасио-Кортез која је победила на унутарстраначким изборима у изборној јединици угледног кандидата естаблишмента Демократске странке у Америци. То је код нас немогуће.
Мала изборна јединица даје шансу људима који се не слажу са врхом странке јер је кампања јефтина у малој јединици. Код нас су кампање скупе. Управо ових дана у документарцу о настанку СНС видимо да су они нужно морали да се окрену тајкунима како би добили милионе евра за кампању. У већинском изборном систему поштен човек то не мора да ради.
Чини ми се да то што говорите претпоставља информисаног бирача који зна кандидате и шта нуде и доноси рационалне одлуке. Али таквог бирача практично немамо. Не би ли, без обзира на изборни систем, доминирала пропаганда телевизија са националном фреквенцијом и из таблоида, а тамо је опет овај један лидер? Какву шансу има против тога човек који иде од врата до врата и дели летке?
Предност онога ко нема иза себе државну машинерију или спонзорство тајкуна је баш у томе што је изборна јединица мала. Чак и овај амерички систем – формално сличан овоме за шта се ја залажем – има проблем што је већина изборних јединица тако велика да је за успешну кампању потребан велики новац. Американка коју смо поменули имала је срећу да се кандидовала у изборној јединици у Њујорку која је територијално врло мала па је успела да је обиђе са мизерним буџетом.
На локалу у Србији се људи јако добро познају. Велики је број њих који имају само основну школу, а имају профиле на Фејсбуку. Пратим неколико локалних ФБ група које окупљају људе из моје општине и ту је циркулација информација прилично велика. Мала јединица, где грађани знају кандидате, знају чија се деца понашају бахато и ко је стварно завршио коју школу – то је шанса да демократија, које нама треба много више, сиђе међу гласаче, међу обичне грађане. Ту нема прилике за толики медијски утицај колико за разговор од уста до уста, од врата до врата.
Политиколог Младен Мрдаљ, 1980, је предавач на Високој школи за економију и управу у Београду. докторирао је на Универзитету Нортхеастерн у Бостону.
Вероватно се слажете да сваки закон, па и најбољи, може да се изманипулише. Замислите тај џеримендеринг (цртање изборних јединица по политичкој потреби странке на власти) који би уследио у већинском систему. То се дешава и у бољим демократијама.
Поставља се питање ко би цртао границе изборних јединица, да ли би већинска странка могла да то ради како хоће. Битно је што у Србији имамо релативно уједначено становништво – има неколико средина где доминирају националне мањине – али потребно је неколико изборних циклуса да се искристалише ко је за коју странку гласао, како би се онда цртале границе. То јесте битно питање, али о њему треба разговарати тек након што се искристалише неопходност да престанемо напросто да мењамо странке на власти. Јер и ови који су сада власт су некад били опозиција па су обећавали цвеће и пролеће, и ови који су сад опозиција исто обећавају, али пре или касније упадну у нужност система и не могу да се понашају битно другачије него што се сад понашају.
У теорији већински систем даје предност јаким, стабилним владама у односу на коалиционе. Мислите да је то добро за Србију?
То јесте карактеристика већинског система, али се заборавља на основну, најбитнију функцију парламента – контролу извршне власти. То немамо баш због изборног система јер се преко партијских листа Скупштина држи под контролом Владе. Најбитније је да посланици у Скупштини почну да се плаше својих бирача, а не само извршне власти. То је наш највећи проблем, а не да ли је скупштинска већина стабилна.
Није ли далеко важније да буду слободни медији, да постоји унутарстраначка демократија, да се људи не присиљавају да гласају овако или онако? Јер то може да се ради и у пропорционалном и у већинском систему.
Може, али Србија је са једном изборном јединицом много погодније тло за такве манипулације. Оволика концентрација моћи у рукама извршне власти омогућава такве манипулације. Када би Влада изгубила сигурност да контролише Скупштину, а посланици почели да се плаше своје изборне базе, тада би много теже било извршној власти да држи јавне ресурсе под својом контролом, попут јавних медија и предузећа.
Сада смо имали пребијање Борка Стефановића, али раније је било у Мионици и другим местима примера где централа из Београда наређује слање црних џипова док локална полиција наравно неће да интервенише у страху да ће изгубити посао или бити другачије шиканирана од стране министра полиције. У већинском систему би посланици били у страху од својих гласача и први би запретили министру полиције да одвеже руке локалној полицији. Док се тај систем не уведе, нећемо моћи напред.
У припремама за интервју рекли сте ми да за идеју већинског система у Србији практично није нико од политичара. Зашто је то тако?
Морам да кажем да се Демократска странка Србије залаже за то, али то им је једна од неколико десетина тачака и не видим да је примарна. Што се тиче других партија, нисам сигуран да виде трансформациони потенцијал те пароле. Плашим се да размишљају да докажу да је Вучић криминалац и да су Напредњаци корумпирани што је наставак кампање које је народ сит, а посебно су сити апстиненти – они су индикатор колико је опозиција немаштовита.
Дакле, или опозиција не верује у трансформациону моћ већинског система, у тај антисистемски програм – заиста мисле да ће народу дозлогрдити Напредњаци па ће изабрати њих – или се опозициони лидери плаше да би већински систем укинуо шансу да они буду калиф уместо калифа, на челу великих партија које ће једном, ето, оборити Вучића. Судбина СНС ће вероватно једном бити она коју је доживео ДСС, али наш је проблем како да спречимо појаву новог СНС и Вучића који чуче негде у опозицији јер овај систем погодује таквим организацијама и ликовима.
*Политиколог Младен Мрдаљ, 1980, је предавач на Високој школи за економију и управу у Београду. докторирао је на Универзитету Нортхеастерн у Бостону.
**Пропорционални изборни систем какав има Србија подразумева да је цела држава једна изборна јединица у којој се, на парламентарним изборима, кандидују листе са потенцијалним посланицима. Свака листа која пређе цензус од пет одсто (као и мањинске листе које пребаце такозвани природни праг) улазе у парламент пропорционално изборном резултату по Д’Онтовом систему. Већински систем пак подразумева да постоји онолико изборних јединица колико се посланика бира – гласа се за личност, а не за странку или листу.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
