Pročitaj mi članakUrušavanje nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu sa mnogo mrtvih pre godinu dana je izazvalo ustanak u Srbiji, piše nemački "Berliner cajtung" pitajući se kako je ljudima u zemlji u kojoj ništa više nije kao što je bilo.
Текст „Берлинер цајтунга“ преносимо без измена, у целини:
Студент Никола Малетић најпре је чуо тресак, као да је поред њега експлодирала бомба. Затим се један облак прашине спустио изнад њега. Тада деветнаестогодишњак је 1. новембра 2024. године шетао према споредном улазу железничке станице у Новом Саду, другом по величини граду Србије. Он је хтео да стигне на воз у 12 сати за главни град. Малетић студира политичке науке у Београду, који је удаљен 70 километара. Био је сунчан дан, сећа се студент. Малетић је стајао неколико метара од главног улаза када је у 11.52 часова надстрешница попустила изнад путника и као секира се срушила у дубину.
Малетић је крајичком ока опазио људе који су, као и он, хтели да стигну воз за Београд. Они су у следећем тренутку нестали под рушевинама и прашином. Студент је хтео голим рукама да копа за затрпанима. Али он није имао појма где би требало да почне. „Нисам чуо никакве крике или било какав знак живота“, сећа се он. Ништа се није померало испод рушевина.
Малетић се, неколико дана пре годишњице катастрофе, ослања на оградну баријеру окићену цвећем и плишаним медама испред још увек затворене железничке станице у Новом Саду. Испод ребрастог крова и стаклене фасаде може се видети ивица на којој се надстрешница пре скоро годину дана у правој линији одломила. Шеснаест људи је управо хтело да уђе у станицу или да је напусти. Они нису имали никакву шансу. Комади армираног бетона смрскали су им лобању или им сломили врат.
Никола Малетић прича да је пре несреће више пута недељно са главне железничке станице у Новом Саду узимао воз за Београд. Он је из навике улазио у станицу кроз споредни улаз. Главни улаз је током реновирања станице од 2021. до средине 2024. био затворен. „Да сам тог дана урадио другачије, сада бих био мртав“, каже студент.
По осећају изгледа да цела Србија осећа слично. У главном граду се прича како је било свакодневно путовати возом тамо и назад између Београда и Новог Сада. Нико није могао да замисли да је на станици смртоносна опасност висила изнад главе.
Нови Сад је са 300.000 становника други по величини град Србије и главни град аутономне и вишејезичне покрајине Војводине. У великом граду који лежи на Дунаву налази се један од највећих универзитета у земљи. Брзи воз „Соко“ повезује Нови Сад и Београд од 2022. године у времену путовања од 36 минута.
Два центра земље су у протекле три године снажније прирасла један уз други. Железничка станица Новог Сада представљала је уско грло за оно што је од стране председника Александра Вучића, који влада од 2012. године, проглашено „новом и бржом“ Србијом. Кинези је требало да спроведу визију председника. Србија је део пројекта „Нови пут свиле“. Пекинг финансира кредитима инфраструктурне пројекте широм света. Кинеске фирме су 2021. године добиле налог да железничкој станици у Новом Саду, отвореној 1964. године, дају лепу и савремену форму.
Неколико недеља након поновног отварања средином 2024. године уследила је трагедија са урушавањем. Она је изазвала колективно искуство блискости смрти. Милионима Срба она и данас седи дубоко у костима. Шири се страх да се и код даљих грађевинских пројеката јавног сектора радило фушерски и да би се они ускоро могли урушити изнад глава или под ногама грађана.
Узроци колапса у Новом Саду нису коначно разјашњени. Надстрешница није била део реновирања железничке станице. Стручњаци претпостављају да су радови променили статику станице. Утицаји на стабилност надстрешнице нису били проверени. Кинеске фирме су изјавиле да их нико за то није ангажовао. Неколико службеника је крајем 2024. оптужено због немара. Премијер Србије Милош Вучевић је у априлу поднео оставку.
Али протесту на улици то није довољно. Они позивају Александра Вучића да скине шешир (тј. да поднесе оставку). За протестни покрет снажни човек Србије, за његове критичаре већ дуго један аутократа, стоји на врху система у којем миљеници згрћу новац на рачун безбедности грађана. Вучић је на масовне демонстрације против њега најпре реаговао равнодушношћу, затим увредама, и на крају пендрецима. Демонстранти већ месецима инсистирају на новим изборима. Вучић их одбија. Ништа и нико се не помера у најдубљој кризи земље од балканских ратова деведесетих. Влада и протестни покрет су се међусобно закачили као бетонски делови у згради са погрешном статиком. Сваког тренутка би Србију то могло да разнесе.
Никола Малетић прича о опијености своје генерације у једној лудој години. Најпре су студенти у Новом Саду изашли на улице. После сукоба са присталицама владе и полицијом солидарисали су се студенти виших школа и други грађани у Београду. Преко 100.000 је демонстрирало у децембру 2024. у Београду. Више од 300.000 их је било 15. марта. Студенти су заузели факултете и претворили учионице у игралишта непосредне демократије. Гласања о маршевима или блокадама одвијала су се дизањем руку. Такозване народне скупштине отвориле су се за свакога ко је желео да изнесе мисли о будућности Србије. На пленумима је важило гесло: никаква моћ партијама. Левоаутономни рушиоци система, проевропски либерали, националисти који су желели да Косово, изгубљено после рата 1999, врате назад у Србију — сви су се они хватали под руку и били добродошли.
Али студенти су доживели и уличне борбе и насиље, каквих у Србији није било још од деведесетих година, под аутократски владајућим ратним председником Слободаном Милошевићем. Неки студенти су поднели тужбу против специјалне јединице ЈЗО. Говори се о мучењу у једној гаражи испод седишта српске владе. Поред тога, студенти су сваким даном универзитетских блокада без наставе губили по један део своје будућности.
Многи су учили у своја четири зида за завршне испите. Други су у томе видели издају. Малетић прича да је дуго у себи водио борбу око тога да ли сме да мисли на своју сопствену будућност. Он сада жели да положи један део испита. Може бити да ће отпор против Александра Вучића захтевати много дужи дах. „Видећемо шта ће се догодити на демонстрацији поводом годишњице 1. новембра у Новом Саду“, каже студент.
Ових дана кроз барокне улице универзитетског града лете гласине. Оне се могу сврстати између обећања и страха од краја света. Доћи ће до Дана Д, највеће демонстрације од почетка протеста, кажу једни. Други се боје никада раније виђеног насиља и крвопролића. Никола Малетић каже да ће, без обзира на то колико опасно постане, он 1. новембра демонстрирати у Новом Саду.
Он се при томе смеши, као што то може само један млад човек који још има толико живота пред собом. Ако протести не би срушили Вучића, он би емигрирао као многи српски академици пре њега. „Ја то не желим, радије бих живео у својој земљи“, каже он. А затим упућује на један појам који је дубоко укорењен у српској култури. „Инат“ описује пркосан и непоколебљив став који се храни поносом и тврдоглавошћу. Ја нешто чиним управо зато што ви то не желите – тако се може описати „инат“.
Владан Јолер није сигуран да ли његов петнаестогодишњи син треба да иде 1. новембра на демонстрације у Новом Саду, био то „инат“ или не. Он му то не може забранити. Али можда би требало да изрази очинску забринутост. „Влада ради луде ствари које нико не разуме“, каже бивши професор за нове медије на Универзитету у Новом Саду у свом студију у центру града. Он је дао оставку из протеста против насилног рашчишћавања универзитета у ноћи између 5. и 6. септембра.
Јолер је био сам у оку олује када је полиција наишла. „Ми професори смо били опкољени и удисали смо сузавац. Затим су пендреци ишли горе и доле“, прича Јолер. Од јуриша на универзитет он је, каже, на лечењу због посттрауматског стресног поремећаја.
Демонстрација моћи била је непотребна, каже Јолер. И без пендрака и сузавца влада је академски отпор притисла уза зид. Влада је укинула плату професорима који нису држали наставу. „То је код многих променило мишљење који су у почетку подржавали студенте. Одједном се говорило да се сада ради о томе да се спасу универзитети“, каже Јолер.
И студенти су дошли под притисак. Влада је претила одузимањем њиховог статуса, укидањем стипендија и помоћи, избацивањем из студентских домова. Блокада факултета се на многим местима завршила без присиле. У Новом Саду је, напротив, дошло до уличних борби које су не само студенте довеле у још већи бес. „У целом граду сада постоји осећај да они хоће да нас сломе“, каже професор Јолер.
Професор за нове медије који је недавно поднео поднео бави се и као уметник дигиталном трансформацијом. Он фасцинирано описује како су студенти претворили интернету наклоњену естетику своје генерације у аналогне протестне алате.
„Њихови слогани су постали вирални као мимови. Они користе иронију која је заправо типична за интернет“, каже професор. Хипериндивидуализам генерације З, која стално пребира по свом паметном телефону, пронашао је у Србији један колективни смисао и при томе развио необуздану креативност. После устанака младих људи у Мароку, Мадагаскару и Непалу, већ се говори о томе да Србија постаје пример у свету. „Видим паралеле са 1968.“, каже Јолер. Питање је сада, шта Александар Вучић чини са против њега усмереним и од идеја кипућим полетом младих.
Срђан Цвијић из истраживачког центра Београдски центар за безбедносну политику (БЦСП) „разбија себи главу“ у својој канцеларији у Београду тражећи решење кризе. У овом тренутку председник и протестни покрет јуре један према другом као два воза. Цвијић види Вучића у истој невољи као и његовог пријатеља Виктора Орбана у суседној Мађарској, који се такође бори са растућим отпором. Светске кризе које се једва могу утицајем обуздати, као што су рат у Украјини и инфлација, огребале су чак и код присталица ореол стваралаца који би свакој невољи умели да стану на крај, објашњава аналитичар. Управо Доналд Трумп, кога је Вучић назвао пријатељем, ударио је у августу на Србију рекордним царинама у висини од 35 процената. Оне су Трампова казна за српски увоз нафте из Русије. Економска криза у земљи прети да се погорша. Фрустрација Срба би могла да порасте.
Катастрофа у Новом Саду није узрок протеста, него окидач с обзиром на широко распрострањено незадовољство, објашњава аналитичар. Протестни покрет неће пустити председника са удице, очекује Цвијић. Насиље током лета ју је ревитализовало. „Мислим да Вучић жели да издржи до следећих редовних избора 2027. године. Али са сваким даном у којем протести трају, то постаје теже“, каже аналитичар.
Такође и за Цвијића је годишњица несреће од 1. новембра одлучујућа за будућност Србије. „Мислим да се на крају неће много догодити. Један миран спомен-марш и не још више беса на улици били би најбоље за Вучића“, каже он. Али аналитичар није сигуран да ли председник то исто тако види. „Инат“, српска варијанта пркоса и тврдоглаве самовоље, не постоји само на страни Вучићевих противника. Емоције би се могле подићи до грађанског рата, боји се Цвијић. Крајем октобра је у једном кампу присталица председника дошло до пуцњаве. Један човек је био рањен и један метак је погодио гасну боцу, која је експлодирала и изазвала пожар. Облаци дима су се надвили над парламентом.
А ако дође другачије и Вучића студенти мирно свргну, као што је Слободан Милошевић пре 25 година свргнут демонстрацијама 2000. године? Вучић је од 1998. до 2000. био министар информисања под Милошевићем. Он се одвојио од српског национализма да би се посветио приближавању Европској унији. У међувремену српски председник сигнализира час ка Западу, час ка Истоку, али са задовољством осуђује Брисел као наводног спонзора протеста. Старији Срби, који су излазили на улице против Милошевића, надају се успеху студената. Они треба да пресеку везе из ратних година једном заувек. „Имали смо тако мало година праве демократије да понекад мислим да је аутократија код нас нормално стање. Али онда видим како се друштво променило. Оно је постало много отвореније“, каже аналитичар. Још није одлучено да ли се историја у Србији окреће у круг или ће свет изненадити новим поглављем.
