Pročitaj mi članakStudentski protesti u Srbiji traju već 16 meseci, a javnost je od novembra 2024. godine svedočila brojnim istorijskih skupovima širom zemlje. Jedan od najvažnijih dana svakako je bio 15. marta, kada je organizovan najveći skup u istoriji države, koji će ostati upamćen po sramotnom napadu soničnim oružjem na mirne demonstrante.
Danima uoči velikog skup trajala je histerija od strane Aleksandra Vučića, njegovih saradnika i prorežimskih medija, piše Nova.rs. Govorilo se o nasilju, građani su hapšeni, studenti su trpeli velike pritiske. Međutim, ništa od toga nije urodilo plodom, pa su se stotine hiljada građana slile u Beograd na poziv akademaca.
Karakteristika vlasti u tom periodu je bila povlačenje očajničkih poteza i imitiranje onoga što Studenti u blokadi uspeli. Sedam dana pred veliki protest u Pionirskom parku okupili su se „studenti koji žele da uče“, poznatiji kao studenti 2.0 ili ćaci, kao su sami se prozvali.
Trojanski konj – Pionirski park
Većina prisutnih u Pionirskom parku zapravo nisu bili studenti, a pojedini koji su istupali bili su studenti privatnih fakulteta, koje čak i nisu bile u blokadi. Posebno se istakao student Miloš Pavlović sa Medicinskog fakulteta.
Studente u blokadi građani su širom Srbije dočekivali sa hranom i pićem kuda god su prolazili na putu ka Beogradu, pa su je režim pokušao da dovede i neke od svojih pristalica, koji su organizovano donosili hranu u park, kako studenti 2.0 ne bi bili gladni.
Tog 15. marta, ali i dan ranije, umesto Miloša Pavlovića i drugih istaknutih „boraca protiv blokada“, u Pionirski park počeli su da pristižu maskirani muškarci, obučeni u crno, sa palicama, čekićima i drugim rekvizitima u rukama. Pionirski park okružen je traktorima i ogradama, a ograde su bile uvezane i premazane nepoznatim supstancama, piše Nova.rs.
Odgovor režima Aleksandra Vučića na ljubav, empatiju i emocije koje su studenti, ali oni pravi, širim zemlje bilo je nasilje i pretnje. Na zagrljaje, vlast je odgovarala palicama i hapšenjima.
Na dan protesta skupovi studenata i građana bili su na više lokacija u gradu, a finalna destinacija bila je Savija, koja je neposredno pred protest određena iako je prvobitno trebalo da se protest održi ispred Skupštine Srbije, ali su studenti zbog bezbednosti i kriminalnih struktura koje su se skupile u „ćacilendu“ promenili odluku.
Beogradske ulice prepune ljudi
Međutim, problem sa Slavijom kao centralnim mestom protesta bio je to što je bila previše mala da primi sve koji su želeli. Ulica kralja Milana bila je ispunjena građanima od kružnog toka pa sve do Palate Albanija. Bulevar kralja Aleksandra bio je krcat od Pravnog faulteta, pa sve do Trga Nikole Pašića, okolne ulice bile su prepune.
Gotovo ceo dan prošao je mirno iz bez incidenata, iako se vlast dobro pripremila da ih izazove. Na zgradama oko mesta skupa bili su viđeni maskirani muškarci, a na snimcima iz drona zabeležno je da je bilo pripremljeno kamenje koje su spremili da bace na okupljene studente i građane, a iz samog šatorskog naselja letele su kamenice, baklje, flaše i pirotehnička sredstva.
U sklopu studentskog programa bilo je i 15 minuta tišine za žrtve u padu nadstrešnice u Novom Sadu. Na 11. minutu stravičan zvuk prolomio se Ulicom kralja Milana, od pravca Terazija prema Slaviji. Zvuk sličan naletu aviona, kako su ga građani kasnije opisali, ili nekog vozila koje velikom brzinom naleće na okupljene, masa u ovom delu grada razdvojila se na dva dela i nastala je velika panika među ljudima.
Tišina koja odzvanja
Od ranije je poznato da je Aleksandru Vučiću smetala tišina, pa je tako vređao dopisnicu RTS-a iz Niša koja je izjavila da je „tišina odzvanjala“ tim gradom u toku protesta. Stoga ne čudi zašto je režim izbarao upravo taj trenutak da soničnim oružjem udari na okupljene građane i sa leđa.
Nakon toga usledili su pojedinačni napadi na građane iz „ćacilenda“, a studenti su objavili da se protest završava i da više ne mogu da garantuju bezbednost okupljenim građanima. U trenutku napada, na Informer televiziji slavili su napad na građane Dragan J. Vučićević i Vladimir Đukanović uz pesme Baje Malog Knindže.
Oko ovog napada podigla se velika prašina, ali je vlast pokušala sve da uradi da zataška ovaj slučaj. Pa je tako Više javno tužilaštvo i Nenad Steafnović krenulo u juriš na svakoga ko bi progovorio o ovom napadu i pretili da će se zbog toga ići u zatvor.
Javnosti je rečeno od strane nadležnih organa, prvenstveno Ivice Dačića, kako MUP ne poseduje takvo oružje. Međutim, fotograf portala Nova.rs uslikao je upravo ovo sredstvo, LRAD, montirano na vozilima policijskih jedinica. Potom je Ivica Dačić izjavio da Srbija poseduje to oružje, ali daje zapakovano u hangarima, ali je fotografija demantovala ministra. Potom je rečeno da ovaj uređaj jeste bio montiran, ali u svojstvu zvučnika. Slučajnost ili ne, u neposrednoj blizini mesta na kom je izvršen sonični napad na mirne demonstante.
Godinu dana kasnije, javnost još uvek nije dobila odgovore. Istraga u ovom slučaju još uvek nije završena, a javnost nije dobila odogovore.
Takođe, povodom ovog napada izjasnila se i specijalna izvestiteljka Ujedinjenih nacija za borbu protiv torture, Alis Džil Evdards, koja je upozorila da je upotrebljeno eksprimentalno oružje na demonstrante. Takođe, Evropski suda za ljudska prava doneo je privremenu merku kojom se ukazuje na treba da se uzdrži od korišćenja zvučnog oružja.
