U ovom mesecu očekuju se susreti i američkog i ruskog predsednika sa kineskim liderom. Hoće li ti razgovori na visokom nivou doneti neki novi „veliki dogovor” ili će pak jasnije nego ikad pre pokazati da se svet prilagođava funkcionisanju bez njega?

Ovog maja će se mnogo govoriti o takozvanom „strateškom trouglu” Rusije, Kine i Sjedinjenih Država. Prvo se očekuje dolazak američkog predsednika Donalda Trampa u Peking, nakon čega će uslediti poseta ruskog predsednika Vladimira Putina kineskom kolegi Si Đinpingu.

Kad god se sastanu lideri tri najuticajnije sile, spekulacije su neizbežne. Šta ako postignu neki veliki dogovor? Šta ako svet najednom postane uređeniji? Takva očekivanja su neosnovana. Prekomponovanje globalnog sistema uveliko je u toku, a to nije proces koji se može zaustaviti ili preokrenuti diplomatijom na vrhu. Pa ipak, istorijske prekretnice mogu se odvijati na različite načine: uz pažljivo upravljanje ili uz riskantno ubrzavanje. Upravo to predstojeće susrete čini značajnim.

I Rusija i Sjedinjene Države danas su duboko uvučene u vojne konfrontacije velikih razmera. Značaj ovih sukoba ne ogleda se samo u njihovom obimu, već i u širim posledicama po međunarodni sistem. Nasuprot njima, Kina se kroz istoriju držala podalje od takvih zapleta. Ipak, u Pekingu postaje sve jasnije da zemlja ne može ostati imuna na njihove efekte. Diskusije na nedavno održanoj konferenciji kluba „Valdaj” u Šangaju nagovestile su da Kina iznova preispituje svoju poziciju.

U središtu tog preispitivanja nalazi se jednostavno pitanje: šta se, i da li išta, još uvek može ostvariti u odnosima sa Vašingtonom?

Novi pristup

Decenijama je uspon Kine bio tesno povezan sa njenim ekonomskim vezama sa Sjedinjenim Državama. Aranžman koji se katkad opisuje kao „Kimerika” (Chimerica) – spoj američkog kapitala i tehnologije sa kineskom radnom snagom i proizvodnjom – činio je okosnicu globalizacije. To nije bilo partnerstvo ravnopravnih, ali je bilo obostrano korisno. Dugo se činilo da će bazični ekonomski interesi sprečiti obe strane da taj odnos ugroze.

Ta pretpostavka je sada pala u vodu. Već krajem prve decenije 21. veka, nezadovoljstvo Vašingtona postalo je očigledno. Sjedinjene Države su na ovaj aranžman sve više gledale ne kao na izvor zajedničke dobiti, već kao na strukturnu neravnotežu. Vremenom je akumulacija ekonomskih i strateških tenzija dostigla tačku u kojoj postepena prilagođavanja više nisu bila dovoljna. Ono što je usledilo bio je kvalitativni pomak u samom sistemu.

Tokom nekoliko decenija, globalni poredak funkcionisao je pretežno u interesu Sjedinjenih Država kao predvodnika zapadnog bloka. Njegovo postepeno erodiranje sada dovodi te povlastice u pitanje. Odgovor Vašingtona ogleda se u nastojanju da se trenutni period tranzicije iskoristi za sticanje što veće prednosti za budućnost.

Tramp je postao najupečatljivije otelotvorenje ovog pristupa. Njegova retorika, otvoreno transakciona, pa čak i hvalisava, može delovati nekonvencionalno, ali logika koja leži u njenoj osnovi seže dublje u prošlost. Cilj je jasan: maksimizovati trenutnu dobit i što brže izgraditi nacionalne kapacitete, a zatim tu akumuliranu snagu upotrebiti za dominaciju u narednoj fazi globalnog nadmetanja.

Ovo predstavlja oštar zaokret u odnosu na raniju američku strategiju koja je prioritet davala dugoročnim investicijama u međunarodni sistem. Ti ulozi nisu uvek donosili trenutni profit, ali su učvršćivali okvir od kojeg su Sjedinjene Države na kraju imale više koristi nego bilo ko drugi. Danas se težište pomerilo ka kratkoročnim prednostima, čak i po cenu dugoročne nestabilnosti.

Da li će ova strategija uroditi plodom, ostaje neizvesno. Početna faza već je donela određene neuspehe, ali je malo verovatno da će se opšti pravac promeniti. Buduće administracije možda će usvojiti drugačiji ton, ali će delovati unutar istih ograničenja. Liberalni međunarodni poredak se neće vratiti, ne zbog Trampove ličnosti, već zato što uslovi koji su ga održavali više ne postoje.

Odgovor Vašingtonu

Za druge velike sile, uključujući Kinu, ovo ima dalekosežne implikacije. Ideja o sveobuhvatnom „velikom dogovoru” sa Sjedinjenim Državama, koji bi stabilizovao globalni sistem u godinama koje dolaze, praktično je postala nerealna. Trampova česta upotreba reči „dogovor” (deal) je simbolička. U njegovom vokabularu to je više komercijalni nego strateški koncept. Dogovor je „velik” ne zato što je trajan ili sveobuhvatan, već zbog obima trenutne koristi koju donosi. I kao svaka komercijalna transakcija, on se može napustiti ako se ukaže bolja prilika.

Danas se težište u SAD pomerilo ka kratkoročnim prednostima, čak i po cenu dugoročne nestabilnosti

U takvim okolnostima, dugoročni sporazumi o strukturi svetskog poretka su nemogući. Malo je verovatno da će se Vašington obavezati na bilo kakav aranžman koji mu ograničava fleksibilnost pre nego što osigura ono što smatra dovoljnom prednošću.

Ovo nije nužno proizvod zlonamernosti ili arogancije. To je, na svoj način, racionalan odgovor na period ekstremne neizvesnosti. Sjedinjene Države nastoje da očuvaju temelje svoje buduće dominacije tako što u sadašnjosti deluju odlučno.

Ali ova razložnost jedne strane primorava drugu na prilagođavanje. Ako „najvažniji igrači“ zaključe da su stabilni dogovori sa Vašingtonom nedostižni, njihovo ponašanje će se promeniti. Vojna moć postaje sve značajnija kao zaštita od pritisaka. Istovremeno, raste interesovanje za alternativne vidove saradnje, odnosno, za okvire koji funkcionišu nezavisno od Sjedinjenih Država i koji su izolovani od njihovog uticaja.

Ova logika nije nova, ali postaje sve urgentnija. Rusija se već nekoliko godina zalaže za takve aranžmane. Nasuprot njoj, Kina je toj ideji pristupala sa oprezom, nadajući se da će očuvati neki oblik obostrano korisnih odnosa sa Sjedinjenim Državama. Ta nada sada, čini se, čili.

Predstojeće posete Pekingu pružiće koristan putokaz o tome dokle je taj zaokret stigao. Susret Trampa i Sija verovatno će definisati granice privremenog kompromisa između dve sile koje ostaju ekonomski isprepletene, ali sa sve manje međusobnog poverenja. Pitanje više nije da li je sveobuhvatni sporazum moguć, već kakvi se uski, kratkoročni aranžmani mogu postići i koliko će oni potrajati.

Putinovi predstojeći razgovori sa Sijem baviće se drugačijim pitanjem: u kojoj meri su Rusija i Kina spremne da razviju mehanizme saradnje koji potpuno zaobilaze Sjedinjene Države. Moskva se već neko vreme kreće u tom pravcu, a Peking sada, po svemu sudeći, vaga da li mora učiniti isto.

Maj neće doneti „veliki dogovor”. Ali bi mogao, jasnije nego ikada pre, pokazati kako se svet prilagođava njegovom odsustvu.

Izvor: rt

Oznake: globalni poredak, Kina, Rusija, SAD