Pročitaj mi članakNeću biti puno pametan niti inovativan ukoliko kažem da se iza priče o razvojnom planu Srbije do 2030. sa projekcijama do 2035. godine krije Vučićeva ogromna želja i nastojanje da na vlasti bude najmanje do te krajnje projektovane godine.
Zanimljivo, Vučić upravo te 2035. godine stiče formalni uslov za starosnu penziju, tako da bi, ukoliko zamišljeno bude sproveo u delo, on mogao da bude jedan od retkih u čitavoj istoriji Srbije koji je čitav produktivni deo života proveo na vlasti ili uz vlast, a da pritom nijedan sekund nije radio onaj posao za koji se obrazovao. Čak je i doživotni predsednik SFRJ, Josip Broz Tito, deo svog života proveo radeći kao mašinski bravar, tako da je u svojoj radnoj biografiji imao i tih nekoliko godina rada u struci.
Dakle, nije tajna šta se krije iza plana „2030“, ali za sada jeste skrajnuto i slabo se priča o tome šta je sve Vučić preuzeo kao obavezu da uradi kako bi, kao i do sada, uživao međunarodnu podršku za opstanak njegovog, u osnovi, mafijaškog režima na vlasti. Prema mom mišljenju, nekoliko stvari je ključno, pa ću ih obrazložiti.
Spoljnopolitičko opredeljenje se sa nekadašnja „četiri stuba“ spoljne politike svodi na dva, i to Evropsku uniju i Izrael. Prema EU je već zauzeta pozicija spremnosti da se uđe u neki oblik „veze bez obaveza“, odnosno članstva bez prava na veto. O tome već i sam Vučić javno priča, čak je i napravljen savez sa Albanijom sa kojom se zajednički nastupa u tom pravcu. Deluje mi da je za Vučića ovakva pozicija pokušaj bežanja od rivalstva SAD-Kina, a da pritom ne ugrozi unutrašnju strukturu režima. Istovremeno, produbljivanje odnosa sa Izraelom je „ples sa jevrejskim lobijem“, i to sa njegovim najagresivnijim, vojnim delom.
Ideja je da se preko Tel Aviva pravi komunikacija i sa Vašingtonom. Otuda postoji ta povećana saradnja u pogledu prodaje i kupovine oružja između Srbije i Izraela i zbog toga je Srbija ostala jedina država u Evropi koja je kroz isporuke oružja postala neka vrsta učesnika sukoba na Bliskom istoku. Vezano za odnos sa EU, važna stavka je i srpska namenska industrija koju je Vučić obećao Francuskoj, a vezano za projekat novog naoružavanja sa ciljem realizacije onoga što nazivaju strateškom autonomijom u odnosu na SAD, a što u praksi znači pravljenje evropskih odbrambenih snaga.
Drugi važan krak Vučićevog plana „2030“ je povezivanje sa onom strukturom koju Varufakis zove tehnofeudalcima. U tom smislu je važno ispratiti priču o planovima za izgradnju data centara širom Srbije. To se predstavlja kao strateško ulaganje u razvoj veštačke inteligencije, a u suštini je izgradnja magacinskog prostora koji će koristiti oni koji stvarno razvijaju nove tehnologije. Pritom, država Srbija se obavezuje da će izgraditi svu energetsku i bezbednosnu infrastrukturu koja je neophodna za nesmetano funkcionisanje data centara. Ukratko, mi iz našeg budžeta treba da izgradimo stalne izvore električne energije neophodne za neprekidno napajanje, otuda priče o neophodnosti brze gradnje gasnih elektrana.
Takođe, mi preuzimamo obavezu fizičkog čuvanja objekata, što znači stalno angažovanje bezbednosnih struktura. I konačno, mi uzimamo obavezu da brinemo o sajber-bezbednosti, što podrazumeva da opet veliki novac moramo da izdvajamo da plaćamo skupe sisteme tipa CISCO. Ukratko, Vučić planira da zaduži Srbiju za nekoliko milijardi evra i da taj novac da kompanijama u vlasništvu tehnofeudalaca i da na taj način kupi sebi zaštitu tog politički sve moćnijeg kruga.
Još jedna bitna ekipa sa kojom Vučić radi već nekoliko godina je tzv. „nuklearni lobi“, koji sve više dobija na snazi i globalnom značaju. Svedoci smo da je od kriminalizacije nuklearne energije, koja je bila na snazi još od Černobilja, pa do najavljene politike „nuklearne renesanse“, prošlo relativno kratko vreme. Otuda ne treba da čudi što je samo u poslednjih mesec dana sam Vučić imao više sastanaka sa predstavnicima velikih kompanija koje rade u toj oblasti.
Ono što je trenutno na stolu, a rekao bih da je i sasvim blizu realizaciji, jeste projekat velikog geološkog odlagališta za nuklearni otpad. Pogodna lokacija za ovaj objekat je pronađena na istoku Srbije, u regionu sela Kalna, gde je u SFRJ kratko funkcionisao rudnik uranijuma. Francuska, koja ima veliki broj reaktora, „zatrpana“ je nuklearnim otpadom jer je decenijama on bio odnošen u Rusiju gde je recikliran. Međutim, od početka rata u Ukrajini taj posao je značajno otežan i otuda zvanični Pariz traži novo trajno rešenje ne samo za francuski, već i za čitav nuklearni otpad koji će biti produkovan izgradnjom novih elektrana.
Dakle, plan je, rekao bih, dosta jasan i nimalo inovativan, jer je i do sada ova vlast opstajala kroz realizaciju zakulisnih dogovora koje su naprednjaci napravili još u momentu privremenog izdvajanja iz Srpske radikalne stranke. Tada je dil sa Zapadom bio da ne smetaju vezano za saradnju sa Haškim tribunalom, a nakon toga su na sebe preuzeli obavezu konačnog rešavanja statusa Kosova. Oba posla Vučić je obavio bez greške i uz velike pohvale.
Pa tako se vredi setiti da je od srpskog tužilaštva za ratne zločine pohvaljen za pomoć prilikom hapšenja Ratka Mladića, dok je iz EU dobio sijaset pohvala za efikasnost i doslednost u zaokruživanju kosovske državnosti. Takođe, i ekonomski model koji je uspostavio 2012. godine, a koji je podrazumevao veliko subvencionisanje, pre svega, nemačkih kompanija iz oblasti auto-industrije. I sada se planira isto, s tim da će se „šrafciger industrija“ sada, umesto motanja kablova, baviti spajanjem robota.
Međutim, ono što vredi konstatovati jeste to da Vučić ima plan. Zloban, štetan po Srbiju, ali jasan plan šta i kako dalje. Ponoviću po ko zna koji put, mi kao opoziciona javnost nemamo nikakav plan i čak bih rekao da neka nevidljiva ruka sprečava da se o bilo kakvim realnim političkim planovima uopšte i priča.
Upravo to je razlog zašto je ova vlast još uvek u sedlu i, ako ne promenimo pristup, plašim se da će Vučić dočekati tu svoju penziju na slobodi i na vlasti.
Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
