Da imate mogućnost da izaberete, da li biste ga ostavili na takvoj terapiji ili biste pokušali sa nekom eksperimentalnom novom terapijom, za koju postoje indicije da može da pomogne, ali još uvek nisu poznati svi detalji i neželjena dejstva? Pacijent je apsolutno ugrožen i potrebno je što pre da donesete odluku.

 

I sada zamislite da u toj sobi stoji neko sa strane i kaže:

 

„Ne dirajte ništa. Možda nova terapija bude još gora.“

 

I tako pacijent ostaje na lečenju koje ne deluje, dok se život polako gasi.

 

Da li je to oprez ili odustajanje?

 

Da li je to briga ili strah prerušen u mudrost?

 

Jer nije svaki rizik bezuman. Ponekad je najveći rizik ne uraditi ništa.

 

Ponekad je najopasnija odluka ona koja izgleda najsigurnije.Oprez koji čuva propast, nije mudrost, nego odlaganje odluke.

 

I zato pitanje nije da li novo nosi opasnost, nosi zasigurno.

 

Pitanje je: da li imamo luksuz da ostanemo u onome što nas već uništava?