Pročitaj mi članakDok Srbija tone u kulturnoj i obrazovnoj degradaciji, a naša deca odrastaju ne poznajući ni Karađorđa ni Stepu Stepanovića, Radio-televizija Srbije – finansirana parama poreskih obveznika – počinje snimanje još jedne u nizu apologijskih serija o Josipu Brozu Titu. Naslovljena „Tito između istoka i zapada“, serija će imati čak 10 epizoda i preko 70 glumaca, u produkciji GFC-a, autorstva producentkinje Danke Milošević i reditelja Ivana Stefanovića. Umesto da se novac građana uloži u veličanstvenu ekranizaciju srpskih pobeda – od Mojkovca, preko Kajmakčalana, do Košara – javni servis opet rehabilituje komunističku simboliku, lik i „mudru politiku nesvrstanosti“ jednog diktatora. Ovaj projekat je kulturna kapitulacija i vređanje istorijske istine, naročito u vremenu kada se srpska istorija i identitet napadaju sa svih strana. Da zlo bude veće – produkcija se radi u saradnji sa GFC-om (Gradski Filmski Centar), čiji rad već dugo izaziva sumnje u korupciju i netransparentno trošenje sredstava. Istraživanja medija ukazuju na to da je ova institucija dobijala milionske sume iz gradskog budžeta i Ministarstva kulture za filmove koje niko ne gleda i koji služe kao izgovor za pranje novca kroz „umetničke projekte“. Dok poslednji ostaci komesarskog duha tiho odumiru, kao ostaci davno izumrle vrste, nestaju i poslednje šanse da se istina vrati u javni prostor. Titoistički refleksi, obučeni u demokratsku garderobu i sponzorisani od strane novih centara moći, ulaze u novi pohod: kulturni inženjering za 21. vek. Kamere su okrenute kulturi zaborava umesto kulturi sećanja. Srpski kulturni prostor postaje teren za sistemsku amneziju.
Где је филм о Солунском фронту, где је српски војник изашао из блата и болести, и пробио фронт који нико други није могао? Где је сцена у којој Франше д’Епере, врховни командант савезничких снага на том фронту , сазива конференцију, којој је присуствовао начелник штаба српске врховне команде војвода Живојин Мишић, на којој поздравља те војнике као најбоље савезнике Антанте? Где је његов монолог у којем каже: ,,То су сељаци, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И, ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине“.
Министарство културе не сме више да буде апарат за самозадовољавање елита, већ орган који служи народу који га финансира. ГФЦ добија милионе из буџета, да ли је то по нечијем налогу и чијем тачно, као и у чијем је то интересу?
Они ћуте. Ми нећемо.
Захтевамо хитно расписивање посебног конкурсног програма за филмска остварења о српском страдању, јунаштву и историји која се затире. Захтевамо јавну ревизију досадашњих конкурса и пројеката финансираних јавним средствима. Захтевамо културну политику у служби народа, а не туђих агенди и фондова.
