Pročitaj mi članak“Ko ne služi Bogu, taj neizbežno služi đavolu.“ Sveti Nikolaj Žički
“Svako poslušanje i pokornost vlastima, koje vladaju ne po Bogu, u stvari je pripremanje naše duše za dolazak antihrista bez da mu se usprotivimo voljno ili nevoljno. To je lažno i nebougodno poslušanje i pokornost koji vodi u pogibao.“ Sveti Teofan Zatvornik
Pravoslavna Crkva je kroz svoju istoriju uvek bila na meti neprijatelja sluga sataninih, sa ciljem njenog uništenja ili stavljanja pod njihovu kontrolu. Posebno duboko-zahvatno i bolno urušavanje crkvenog poretka nastupalo je onda kada su se oni najpozvaniji da brane Crkvu, arhijereji, preobražavali u čelovođe anticrkvenih poduhvata. Događalo se u istoriji da skoro svi arhijereji jedne pomesne crkve, ili čak cele pravoslavne vaseljene, stanu na stranu njenih neprijatelja, kao u vreme Svetog Jovana Zlatoustog, Svetog Maksima Ispovednika ili Svetog Marka Efeskog, ali je ipak Crkva opstajala a njeni protivnici su propadali.
Posle propasti srbske države i pada pod Tursku vlast, ukidanja Pećke patrijaršije i stavljanje našeg naroda pod upravu Carigradske patrijaršije –fanariota, Crkva je prošla kroz velika iskušenja i stradanja. Nametnuti grčki arhijereji su otvoreno radili u korist turske uprave, a na štetu naroda. Posebno je to došlo do izražaja za vreme Prvog srbskog ustanka, kada je grčki mitropolit Leontije, radeći za Turke, doprineo slomu ustanka. Posle oslobođenja od Turaka obnavlja se i naša Crkva, ali i dalje vlast pokušava da je kontroliše. Ubica svog kuma vožda Karađorđa, kao i velikog broja viđenijih Srba, knjaz Miloš Obrenović je ubio i prvog srbskog vladiku posle oslobođenja, Melentija, jer se uplašio uticaja Crkve. Po njegovom uzoru, plašeći se uticaja Crkve na narod, kralj Milan Obrenović, ponizni sluga Austrougarske, smenio je veliki broj vladika, a njegovi mentori iz Austrougarske su ubili više arhijereja.
Jedan od najtežih perioda u životu SPC, bio je od 1941-1945. kada je ubijeno 481 pripadnik crkvenog klira, od čega su komunisti pobili više sveštenika i monaha nego okupatori i njihove sluge (Nemci 84, Italijani 8, ustaše 171, Bugari 11, Arnauti 15, komunisti 213). Najteže je bilo u Crnoj Gori, gde su komunisti od 200 srbskih sveštenika, tokom i posle Drugog svjetskog rata, ubili 182 kao i mitropolita Joanikija. Prodavši dušu đavolu, komunisti su srce ispunili mržnjom prema SPC i posle rata nastavili su sa ubijanjem, mučenjem, zatvaranjem, proterivanjem i ponižavanjem crkvenog klira. Patrijarh Gavrilo i njegov naslednik Vikentije su umrli pod sumnjivim okolnostima ili, bolje rečeno, komunisti su ih ubili. Njihov naslednik Patrijarh German, za koga mnogi navode da je bio “crveni“ patrijarh, uspeo je i pored velikog pritiska da u suštini sačuva samostalnost SPC. Činjenica da nije priznao komunističku tvorevinu, takozvanu Makedonsku crkvu, najbolje to potvrđuje. Međutim, za njegovo vreme kao patrijarha komunisti su uspeli da formiraju svoj kadar u SPC, ubacivanjem svojih saradnika u redove klira i vrbovanjem mladih bogoslova i sveštenoslužitelja, i tako su udarili temelj za kasnije stvaranje Beogradske patrijaršije.
Dvojac koji je stvorio Beogradsku patrijaršiju. Od 2000. oni su birali ko će biti episkop, stvarajući glasačku mašinu za unijatsko-jeretičku struju u SPC.
“Jer stoleća su pokazala uglavnom dve vrste pastira, i to jedne, koji su se rukovodili svojim strastima u stareševanju nad crkvom: gordošću, srebroljubljem i vlastoljubljem; i druge, koji su se rukovodili strahom Božjim, usrđem i primerom službe. Od onih prvih crkva je stradala, ali nije propala, dok su oni propali. Od ovih drugih crkva je rasla, i napredovala i blistala u svetu. Ono su vukovi, a ovo su pastiri. Oni su neprijatelji i ljudi i Boga, ovi su prijatelji i ljudi i Boga.“ Sveti Nikolaj Žički
Surova stvarnost današnje Srbije je da veliki broj sveštenika, monaha i, pre svega, arhijereja SPC su pod kontrolom komunističke službe – nekadašnja Udba, DB, danas BIA, ali isto tako i čuvene službe Vatikanskog reda Jezuita. Iako na prvi pogled različite i navodno suprostavljene službe, metodi i cilj im je isti: po svaku cenu staviti SPC pod kontrolu, a preko nje narod. Komunizam je stvoren u zidinama Vatikana, sa ciljem da zatruje Slovene, pre svega pravoslavne. U daljem tekstu neću ih razdvajati, nego ću ih imenovati zajedničkim imenom Služba.
Svaki arhijerej, sveštenik, monah… ima svoje razloge što radi za Službu, ali u suštini oni se mogu svesti na pohlepu, ambicije i strah. Tri su osnovna načina na koji su navedene zloglasne službe stavila pod svoju kontrolu pre svega arhijereje Beogradske patrijaršije, ekumeniste:
Vrbovanjem i omogućavanjem zauzimanja visokih položaja u SPC. Kukolj koji je Služba uspešno posejala aktivira se devedesetih godina prošlog i početkom ovog veka preuzima inicijativu u SPC. Najpoznatiji saradnici Službe, papina čeda Irinej Bulović i Amfilohije Radović glavni su krivci za stvaranje Beogradske patrijaršije.
Ucenom zbog nemoralnog i poročnog života (blud, pedofilija, homoseksualizam…). Najpoznatiji, Vasilije Kačevenda, Pahomije, Grigorije, Ignjatije, Irinej Dobrijević, Irinej Gavrilović…
Mitom u vidu navodnog priloga za Crkvu, od kojih su dizani velepni hramovi, ali pri tome veliki deo završava u džepovima od mantija. Tu ne treba posebno nikog izdvajati jer su tome svi podložni.
Vreme je pokazalo da ono što Služba nije uspela krvavim terorom, uspela je sa Judinim srebrenjacima. Obuzeti prokletstvom zvanim materijalizam, veliki deo crkvenog klira projavljuje odstupanje od vere u Boga Jedinog i poklonjenje mamonu i kao takav je sklon svim mogućim kompromisima i otvorenim izdajama. Prokletstvo materijalizma obuzelo je jednog apostola, Judu, koji je za trideset srebrenika izdao Gospoda tadašnjoj “Službi“. Tako se ponašaju i savremene Jude, koje se za trenutak ovozemaljskog zadovoljstva odriču Gospoda i prihvataju da budu poslušne sluge palog sveta oličenog u Službi. Ti Judini srebrenjaci, odnosno pohlepa, bili su presudni da ekumenisti u SPC, odnosno Beogradska patrijaršija, padne pod vlast evrounijatske kolonijalne uprave ili preciznije Službe.
Završni udarac za stavljanje pod kontrolu najvećeg dela crkvenog klira je bilo nešto što je, u prvom trenutku, predstavljalo dobar potez, uvođenje nastave veronauke u škole. Tom procesu doprinelo je i potonje donošenje zakonske regulative o plaćanju zdrastvenog osiguranja sveštenicima i monaštvu i dela socijalnog osiguranja sveštenicima od strane države.
Da ne bude zabune, nisam protiv vraćanje veronauke u škole, nego sam protiv načina na kako je to urađeno i kako se sprovodi. Bilo bi prihvatljivo da je takvo poželjno obogaćenje obrazovno-vaspitnog procesa učinjeno planski, pridruživanjem novog predmeta kategoriji obaveznih sa odgovarajućim programom, udžbenicima i pravim kadrom koji će sprovoditi nastavu. Suprotno tome, veronauka je postala deo školskog programa iznenada, a da bi se javnost smirila posle izručenja Slobodana Miloševića Haškoj tamnici za Srbe na Vidovdan 2001. Od jeseni je krenula veronauka u škole kao izborni predmet nasuprot predmeta Građansko vaspitanje. Knjige i program za veronauku pripremio je vladika Ignjatije Midić ili u narodu poznat kao Ignjacije, o čijim jeretičkim zabludama je vladika Artemija napisao knjigu (prikaz knjige). Između ostalog, Ignjacije tvrdi da je duša smrtna i da ne veruje u zagrobni život. Kao posledica navedenog, veroučitelji rade bez odgovarajućih udžbenika i ozbiljnog programa, potpuno improvizujući nastavu po svom nahođenju. Zbog toga veronauka nije postala predmet koji bi mogao da na pravi način utiče na decu, odnosno da od njih stvori uzorne hrišćane, već se koristi za uhlebljenje kadra pod kontrolom patrijaršijskih crkvorušitelja (njih oko 2.000) na državni budžet.
Država plaća zdrastveno osiguranje sveštenicima, njihovim porodicima i monaštvu, a sveštenicima plaća pola socijalnog osiguranje, čime su zbog nesređenog odnosa crkve i države, postali zavisni od onih na vlasti. Kada se dodaju ogromne pare koje se slivaju u crkvenu kasu i džepove mantija za navodnu izgradnju hramova, vladičanskih dvorova, uređivanja manastira i porti, pri čemu se tim donacijama peru pare ukradene iz budžeta ili dobijene kriminalnim radnjama (šverc, droga…) dobija se predvorje pakla u koji je Beogradska patrijaršija ušla dobrovoljno.
Episkopi, sveštenici i igumani su postali pravi preduzimači, koji zidaju i grade, a pri tome nikome ne polažu račune, osim učesnicima unutrašnjeg dogovora. U skladu sa tim, njihov uspeh se ne ceni kroz duhovnost već kroz materijalizam. Ne vrednuje se koliko je sklopljeno Bogom blagoslovenih brakova, koliko je dece kršteno, koliko ima verujećeg naroda u hramovima koji se ispoveda i pričešćuje, nego koliko su sagradili velepnih hramova i luksuznih dvorova, kakav je vozni park, kakve su odežde… Ekumenisti Beogradske patrijaršije zidaju i rekonstruišu svoje objekte širom Srbije, zidaju luksuzne stambene zgrade po Beogradu i drugim gradovima, vrše obnovu zdanja na Dedinju koji je namenjen za boravak patrijarha Porfirija, a vrednost radova procenjuje se na 75,4 miliona dinara ili oko 650.000 evra. Kao što je sveti Nikolaj Žički prorekao, ne prave hramove da se Bogu mole nego da ih vide ljudi, tako se dižu mnoštvo velepnih hramova ili se po ko zna koji put ulepšavaju stari, a vernog naroda u njima nema. Primer hrama Svetog Save na Vračaru to najbolje potvrđuje, a za koga je Vučić sramno rekao da je on podigao uz prećutno odobravanje Beogradske patrijaršije.
“Pasite stado Božije, koje vam je predato,i nadgledajte ga, ne silom nego dragovoljno po Bogu, niti za nepravedne dobitke nego iz dobra srca; niti kao da vladate narodom, nego bivajte ugledi stadu.“ (I Pet. 5,1—3)
Za evrounijatsku kolonijalnu upravu na čelu sa Vučićem građani nisu građani, nego podanici, a isto tako za ekumeniste iz Beogradske patrijaršije vernici nisu vernici, nego obični podanici od kojih dobro žive. Umesto da oni služe narodu vodeći ga u naručje Gospoda, narod služi njima idući u propast. Danas ogromna većina sveštenika uživa veliko materijalno bogatstvo, dok istovremeno na njihovim parohijama narod živi skromno, a ima mnogo i onih koji jedva preživaljavaju. Arhijereji Beogradske patrijašrije ne žive u manastirima gde im je mesto, nego u velepnim dvorovima, na kojima mogu da im pozavide i tajkuni. Manastir Tumani[5] je najbolji pokazatelj kakvo je stanje u velikom broju manastira pod kontrolom Beogradske patrijaršije. Iako su dali zavet Bogu, opredelili su se da služe Službi koja omogućava lagodan život u izobilju i raskoši. Umesto da budu oslonac narodu kao što je bilo kroz istoriju, oni su postali oslonac vlasti.
„Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svetlost a od svetlosti mrak, koji prave od gorkoga slatko a od slatkoga gorko.“ Sv. prorok Isaija (Isa. 6:20)
Otvoreno sergijanstvo, odnosno apsolutna poslušnost vlasti – službi počela je 2010. godine kada su, po nalogu iz Vašingtona i Vatikana uz pomoć službe i šiptarskih terorista sa KiM, proterali stub odbrane i onog koji je sprečavao izdaju, vladiku Artemija. Tada su svi arhijereji Sabora SPC prihvatili razapinjanje vladike Artemija zbog njegove vernosti Bogu i Rodu. Od tada oni koji počiniše tako bezakonje, razapeše brata na pravdi Boga bez suđenja i presude, ne predstavljaju Sabor SPC, nego Beogradsku patrijaršiju i bez imalo srama postali su produžena ruka evrounijatske kolonijalne uprave i glavna podrška svim njihovim izdajničkim i kriminalnim zločinima, od koji su najbolniji: izdaja KiM; priznavanje komunističke tvorevine MPC i odricanje od našeg naroda i naših svetinja u Staroj Srbiji – Makedoniji (isti scenario se sprema i na KiM); brisanja sećanja i poništavanje genocida u Jasenovcu; agitovanje za satanističku, izdajničku i korumpiranu vlast i osuđivanja studenata i naroda koji traži pravdu i slobodu nazivajući ih ustašama, satanistima, obojenom revolucijom i stranim agentima; Vučić daje podršku nacističkom ukrajinskom režimu i šalje im municiju da ubijaju braću Ruse, istovremeno se otimaju hramovi i svetinja RPC i ubija i zatvara njen klira a nekanonska tvorevina fanariote Vartolomeja PUC skrnavi svetinje i iznosi na Zapad; strane korporacije poput “Rio Tinto“ trajno uništavaju prirodnu i životnu sredinu i ugrožavaju svetinje; vrši se zamena stanovništa dovođenja migranata i radne snage iz Azije i Afrike; Uzurpatori Beogradske patrijaršije dali su najviše crkveno odlikovanje, Orden Svetog Save, svim viđenijim izdajnicima i kriminalcima: 2016. Draganu Markoviću Palmi, 2017. Miloradu Grčiću, 2019. Aleksandru Vučiću, 2020. Siniši Malom, 2021. Miloradu Vučelić i na desetine manjih odlikovanja pripadnicima SNS sekte… Revnosnim čuvanjem režima Vučića glavni su krivci što on još uvek vlada, a zapadopoklonicima su dali argument da još žešće napadaju Crkvu kao nešto nazadno i pogrešno, a mlade ljude zbunjuju i udaljavaju od Crkve…
“Treba uvek pamtiti da je služenje Crkve bogobornoj vlasti ili antihristovskom ekumenizmu – jedno te isto! – to je odricanje od Hristovog oružja – Krsta Gospodnjeg, to je duhovna kapitulacija, predaja neprijatelju Božijem i neprijatelju ljudskog spasenja – đavolu.“ Arhiepiskop Averkije Džordanvilski
Još jedna potvrda izdaje Boga i roda od strane ekumenista Beogradske patrijaršije je njihova lojalnost Novom svetskom poretku. Umesto da stanu u odbranu sloboda i prava koje nam je Gospod dao i koje nas čine ljudima, oni čine suprotno. Bez imalo stida, oni koji su se zavetovali Bogu, postali su glasnogovornici globalista pozivajući narod da se vakciniše eksperimentalnom supstancom za vreme Kovid diktature, a samo na preporuku vlasti zatvarali su hramove za vernike, skrnavili službe sa maskama, držanjem distance i nakardnim pričešćem.Podržali su zakon o donorstvu, zapravo trgovinu organima, kojim se mogu uzeti organi bez našeg pristanka, i pri tome pozvali narod da prihvati i čak zavetuje svoje telo na milost i nemilost trgovcima organa.
Kroz istoriju mnogobrojne satanine sluge pokušavale su da unište SPC, rušenjem i skrnavljenjem hramova, zatvaranjem, mučenjem i ubijanjem klira i vernika, ali nikada se nije dogodilo da se s tim zločinom slaže crkveni vrh. Eto, svedoci smo da ono što nisu uspeli ni komunisti za vreme svoje krvave diktature, mogu da uspeju ekumenista papoljubac Porfirije i evrounijata Vučić, da zemlju Srbiju koju su stvorili svetitelji pretvore u zemlju bez nade u kojoj vlada greh, bezakonje, beznađe i smrt pod nazivom Ćacistan.
“Pastironačalnik Hristos tražiće računa i od jednih i od drugih o svakoj ovci, tj. o svakoj duši čovečjoj, i platiće pravedno svakome po zasluzi. Gordost, srebroljublje i vlastoljublje nazovipastira platiće ognjem večnim, a strah Božji, usrđe i službu pravih pastira platiće radošću večnom. O Gospode Isuse, Pastironačalniče, pomozi pastirima stada Tvoga telesnoga, da do kraja ispune zapovest Tvoga svetog apostola. Tebi slava i hvala vavek. Amin.“ Sv. Nikolaj Žički
Beogradska patrijaršija je imala svoje predstavnike na lažisaboru na Kritu 2016. i svi njeni arhijereji su prihvatili jeretičke odluke.
Narod treba da zna u Beogradskoj patrijaršiji vlada potpuna saglasnost među arhijerejima prilikom donošenja odluka po svim pitanjima posebno vezanim za svejeres ekumenizam i za izdajničku i kriminalnu vladavinu Vučića, a povremeni navodno pozitivni istupi pojedinih arhijereja su samo predstava za narod kako bi ga doveli u zabludu i ublažili opravdan gnev izazvanim njihovim ponašanjem. Po onoj naivnoj nisu svi loši ima i dobrih, zaboravlja se suština, “s kim si takav si“! Da li je neki arhijerej izneo kritike na odluke lažisabora na Kritu 2016. koji predstavlja najavu unije, prihvatanja arhijeretika pape za glavnog i preko njega antihrista, ili je otvoreno zamerio papoljubcu Porfiriju za njegovu apsolutnu podršku Vučiću? Dvolična obraćanja pojedinih arhijereja Beogradske patrijaršije po raznim pitanjima služe da obmanu naivni narod i stvore iluziju da nisu jedinstveni u izdaji Boga i roda. Navešću neke očigledne primere: mitropolit Fotije kritikuje nameru Rio Tinta da uništi pola Srbije ne pominjući nosioca tog projekta Vučića, a istovremeno podržava Vučića i našu decu koja su hrabro i požrtvovano ustala protiv nepravde i bezakonja proglašava đavoimanim, satanistima; mitropolit Grigorije, koji je više u skupim odelima okružen zgodnim ženama nego u mantiji, kritikuje politiku Vučića, a istovremeno prihvata i nameće vernicima skoro sve što globalisti propagiraju (vakcine, lažne slobode i učenja); mitropolit banatski Nikanor istupi i osudi gej paradu, navodno podrži studentske proteste, a istovremeno surovo progoni sveštenike svoje eparhije; mitropolit Joanikije se navodno bori za KiM, a onda po njegovom blagoslovu (jer drugačije ne može biti), mitropolit Metodije uruči orden Vučiću ni manje ni više nego za jedinstvo naroda; padobranac i jevrejski vitez Jovan Ćulibrk (njegove laži), koji izigrava episkopa u Hrvatskoj, ustvari je potparol Hrvata po pitanju smanjenja žrtava Jasenovca i obesmišljavanju dokazanog genocida učinjenog nad Srbima; papoljubac Porfirije ode u ime Vučića kod Putina da se žali na našu decu koja traže pravdu, nazivajući njihove proteste obojenom revolucijom… I nijedan arhijerej Beogradske patrijaršije ne osudi navedena ponašanja i događaje.
Najnovije “crkveno“ jednoumlje koji nameću ekumenisti iz Beogradske patrijaršije, izdajnici Boga i Roda, funkcioniše po matrici “ko nije za patrijarha Porfirija nije ni za Hrista“. Ko nije za njihovu vizije Srbije kao “Ćacistana“ potčinjenu papoljubcu Porfiriju i evrounijati Vučiću nije bitan i treba ga progoniti. Zbog toga Beogradsku patrijaršiju čine takozvani verski autoriteti (arhijereji, sveštenici, monasi …), koji poslušnost papoljubcu ekumenisti Porfiriju i službu antihrišćanskom polusvetu stavljaju ispred ispovedanja Pravoslavne vere i odbrane Crkve, čime postaju neprijatelji Crkve i naroda Svetog Save – Srba. Zato neće biti pravih promena na bolje, dok se ne potrese duhovno leglo ćazizma Beogradska patrijaršija i na čelo SPC stanu arhijereji verni Bogu i Rodu.
Srbin biti nije nešto što dobijaš rođenjem. Srbin biti znači da smo svesni svoje svetosavskog porekla, da znamo ko smo, odakle smo i kuda treba da idemo, te da na tome istrajavamo. Srbin biti, znači odbaciti sve laži i obmane palog sveta, i punim srcem prihvatiti istinu koja se nalazi u Gospodu Isusu Hristu i Pravoslavnoj veri. Srbin biti znači verovati kako nas Sveti Sava uči, i boriti se kao što su to naši časni precili činili. Srbin biti znači spremnost na žrtvu za Pravoslavnu veru, Bogom blagoslovenu porodicu i Bogom danu otadžbinu. Zato je danas mnogo bivših Srba, a malo pravih!
Pred nama su dani u kojima treba da ispovedimo veru, pokažemo mudrost i jednovremeno budemo odlučni i spremni na žrtvu. Sve zavisi od nas, od toga da li ćemo prihvatiti bezakonje evrounijata i ekumenista ili ćemo ostati poslušni Bogu i svetim precima. Da li će našim dušama da ovlada duh zapadnog robočoveka koji nam nameću ekumenisti iz Beogradske patrijaršije i koji je spreman da prihvati antihrista, ili će našim dušama ovladati svetosavski duh koji nas je sačuvao kroz vekove, zavisi isključivo od nas samih, kome ćemo se carstvu privoleti. Nemojmo biti naivne ovce koje će ekumenisti u Beogradskoj patrijaršiji, vukovi preobučeni u jagnjeće kože, progutati i odvesti u pakao.
„Svetosavska crkva i ako je zaboravljena i ponižena od svojih sopstvenih sinova, nije mrtva nego živa. U njoj je duh Božiji, onaj silni duh koji se javio Apostolima u vidu plamena i vihora. Ako se taj duh zbog nemarnosti mnogih bio utišao, vreme je da mu se dade maha da dejstvuje. U Crkvi Pravoslavnoj krmanoš je Sveti Sava. A Sveti Sava je živ, a ne mrtav, i čeka samo zapovest od Boga da budi i diže uspavane Srbe.“ Sveštenomučenik Varnava patrijarh srbski
Izdajnici Boga i roda, ekumenisti iz Beogradske patrijaršije mogu trenutno kako hoće, ali ne mogu dokle hoće! Poslednja je Božija! Zato je najbitnije da mi u ovom teškom vremenu, punom smutnji i izazova, ostanemo do kraja na pobedničkoj strani, sa Bogom, Svetim Savom i Svetom Nebeskom Srbijom! Vladika Artemije i Eparhije raško prizrenske u egzilu je Bogom blagosloven primer[8] kako treba da se ispoveda vera kada ekumenističko bezakonje arhijeraja u Beogradskoj patrijaršiji nema granice. Prihvatimo reči Svetog Justina Ćelijskog i borimo se kao sveti i časni preci za slobodu i pravdu:
“Pravi Srbin uvek stoji uz svoga Gospoda Hrista, uvek stoji u Svetoj Srbiji: braneći Pravdu živi tom pravdom, braneći Istinu živi tom istinom, nema smrti koja ga može odvojiti od njih, nema đavola, ni legiona đavola, ni pukova đavola koji mogu takvog Srbina, Hristovog Srbina, Svetosavskog Srbina odvojiti od Svete Srbije!“
Učinimo što do nas stoji, ostalo će Gospod dati!
Rab Božiji Goran Živković
