Kad oprostimo bližnjem, postižemo istinsku pobedu. Kad se svesno ponizimo, povučemo u pozadinu, prepustimo prvenstvo, tada i mi pobeđujemo. Lukavi to ne radi. On teži da bude prvi. Zato je izgubio Raj

Mi ratujemo sa lukavim. Nemamo neprijatelja među ljudima. Naši neprijatelji – to su duhovi zlobe u podnebesju, kao što je rekao apostol Pavle.

Jednom sam prisustvovao studentskom sastanku gde se raspravljalo o romanu „Majstor i Margarita“. Kao što se možda sećate, Bulgakovljev roman pripoveda o đavolu.

Roman je napisan u vreme kad su se u Moskvi rušile kupole crkava, neke su jednostavno sravnjene sa zemljom, a verske službe su prestale. Na tom sastanku citirali su dijalog između pesnika Bezdomnog i Volanda, u kojem Bezdomni naziva đavola strancem koji poseduje strašnu moć. Ovaj stranac, zauzvrat, sebe naziva „konsultantom“.
Vredi poslušati ove reči. Jer lukavi čini sve da bismo se osećali krivim. On samo sugeriše grešne puteve, ali mi, posedujući aktivnost i Bogom danu slobodu, ne uspevamo da prepoznamo ovo seme zlog i da sprovedemo neke projekte. A onda nam on usadi ideju da smo sami to uradili i da smo sami krivi…

Generalno, lukavi ima nekoliko karakteristika. Najpre, moramo shvatiti da đavo ima veoma moćan um, sa kojim naš ne može da se takmiči. Ne možemo ga nadmašiti u šahu ili bilo čemu drugom. Njegova anđeoska priroda je jača. A zatim, on nikoga ne voli.

On nas mrzi jer zna da moramo zauzeti njegovo mesto među spasenima. On zna da će broj palih anđela biti popunjen spasenim ljudima. I zato gaji najveću mržnju prema čovečanstvu, posebno prema vernicima. I treće, želi da bude nevidljiv, neprepoznatljiv.

Postoje kultovi gde se on obožava i gde lukavi otkriva svoje lice. Satanski kultovi su postojali i nastavljaju da postoje, ali ih je sad znatno manje nego u prethrišćanskim vremenima. I tamo gde se on obožava kao zlo i ljudi traže njegovu pomoć, lukavi može da skine svoju masku. U našem vremenu, međutim, on skriva svoje lice do određenog vremena.

On teži da ovlada ljudskim mislima kako bi prestao da se krije i prikriva. Dakle, on je pametan, ne voli nas i ne želi da znamo da je aktivan u svetu. Pa ipak, on je aktivan! Ponavljam, ne možemo ga pobediti svojim umovima – to jest, ne možemo ga nadmudriti, ne možemo ga prevariti, ne možemo ga nadlukaviti.

Možemo ga pobediti samo onim što njemu apsolutno nedostaje. Na primer, on ne zna kako da oprosti. A čovek može da oprosti. Lukavi ne zna kako da se pokaje, a čovek može da se pokaje. Čovek može da se smiri, može da zahvali… To su stvari koje lukavom potpuno nedostaju.

Kad oprostimo bližnjem, postižemo istinsku pobedu. Kad se svesno ponizimo, povučemo u pozadinu, prepustimo prvenstvo, tada i mi pobeđujemo. Lukavi to ne radi. On teži da bude prvi. Želi da svuda pobere lovorike. Zato je izgubio Raj. Jer je želeo da bude prvi i da se uzvisi pred Bogom.

I tako, kad se svesno povučemo sa prvih mesta u senku, ili ne tražimo prva mesta, ili odbacimo ovu borbu kao uzaludnu i fokusiramo se na važnije stvari, mi postižemo pobedu. Ovo je ključno razumeti, jer u suprotnom vršimo volju lukavog. Njegov način razmišljanja je: trudi se, bori se, budi prvi, budi glavni, budi u pravu…

To je đavolov način razmišljanja. Tu ga nećemo pobediti. Tu će pobediti on nas. Nekome će nešto dati, darovati mu neki privremeni prosperitet. A onda će mu se okrutno narugati. Jer on nikoga ne voli. To se dogodilo sa Judom. Kad je shvatio šta je učinio, pokajao se kod prvosveštenika: „Sagrešio sam izdavši krv nevinu…“

Tražio je saosećanje, ali su ga oni pogledali i rekli: „Šta nas briga? Snađi se sam.“ Juda je otišao i obesio se. To je vrhunski demonski prezir. Najpre iskoristiti čoveka, a zatim mu reći: „Pa šta? To je tvoj problem, tvoja briga, snađi se sam.“

Dakle, mi ratujemo sa lukavim. Ako izgubimo Boga, on će nas progutati. Moramo se smiriti i zahvaliti Bogu. Kod lukavoga toga nema.

Izvor: Telegram kanal prot. A. Tkačova