Прочитај ми чланакНови Радар, који ће се од сутра, 13. новембра, наћи у продаји, доноси увид у тајни инвестициони уговор који су у мају 2024. потписали Влада Србије и фирма Atlantic Incubation Partners LLC, иза које стоји Џаред Кушнер, зет америчког председника Доналда Трампа. Према документу, Кушнерова компанија имаће 77,5 одсто удела у заједничкој фирми, док ће Србији припасти 22,5 процената, и то уз симболично улагање од свега 2.250 евра. Држава се обавезала да бесплатно уступи земљиште Генералштаба на 99 година, да сама финансира рушење свих објеката и уклањање статуса културног добра, те да инвеститору преда потпуно очишћену парцелу, укључујући и подземне структуре. Уколико до маја 2026. не испуни преузете обавезе, америчка страна може раскинути уговор и наплатити вишемилионску одштету. Према уговору, на месту Генералштаба предвиђена је градња три куле висине 135 метара, укупне површине од 280.000 квадратних метара. Од тога је 187.000 квадрата намењено становима, 8.500 хотелу, а 3.000 квадратних метара музеју, што чини тек око један проценат комплекса. Пројекат се води као инвестиција од посебног значаја за Србију, биће ослобођен архитектонског конкурса, а уговор може бити уступљен повезаној фирми у Уједињеним Арапским Емиратима и без сагласности Србије. Влада је потписивањем овог уговора Кушнеровој фирми дала низ гаранција – да не постоје судски спорови, истраге ни ризици везани за земљиште, као ни кршења закона о борби против корупције. Цели аранжман одвија се у тајности, а држава се обавезала да не објављује ништа о уговору без одобрења америчког партнера.
Осим Инвестиционог, држава је са већинским америчким партнером потписала још неколико уговора, које ће Радар на свом сајту објавити у наредном периоду у неколико наставака.
Нови Радар открива и да је бивша министарка Зорана Михајловић, иако је јавно критиковала бахатост и корупцију у редовима СНС, заправо скривала извештаје Антикорупцијског тима који су теретили људе блиске врху власти – пре свега Николу Петровића, кума председника Србије Александра Вучића. Документи показују да је Петровић као директор ЕМС незаконито изнајмио два луксузна BМW-а по ценама вишим од тржишних, чиме је нанета штета од више од 145.000 евра, а тендер је био намештен у корист једне фирме. У извештају се наводи и да су услови јавне набавке мењани након истека рока, супротно закону. Антикорупцијски тим, којим је руководио Слободан Пајић, израдио је извештаје и послао их Михајловић на потпис, али их она никада није проследила тужилаштву, већ је само захвалила на раду. Након што је тим открио и нелегалан прикључак на ауто-пут код Бубањ потока, који је користио приватник повезан с њеним кабинетом, Пајић је добио незаконит отказ.
Од тренутка када је донета прва правоснажна пресуда заснована на Скај доказима, режим је покренуо кампању напада на судије и тужиоце. Судија Милимир Лукић, који је потврдио пресуду против полицајца Божидара Столића и Филипа Голубовића, убрзо је незаконито смењен, а Јавно тужилаштво за организовани криминал постало је мета претњи и притисака. Према сазнањима Радара, у новим транскриптима се јасно открива идентитет особе иза надимка Оскар, што би могло озбиљно уздрмати везу између власти, служби и организованог криминала.
Бивша судија Врховног суда Радмила Драгичевић Дичић у интервјуу за нови Радар оцењује да се у Србији спроводи државни удар изнутра – кроз притиске власти на тужиоце и судије и опструкцију истрага. Наводи да су током хапшења у предмету Генералштаб тужиоци спречени да приведу осумњичене јер полиција није хтела да изврши налог, што сматра доказом да је систем потчињен извршној власти. Каже да председник Вучић „злоупотребљава Устав и законе да би заштитио лојалисте“, да помиловања и специјални закони представљају ометање правде, а да је Београд претворен у „парадржавни логор за послушне“, док се против неистомишљеника води хајка под оптужбом за рушење уставног поретка.
Док је Дијана Хрка, мајка младића Стефана погинулог испод надстрешнице, штрајковала глађу испред Скупштине, из Ћациленда су данима одјекивале непримерене песме. Уз помоћ професионалне концертне опреме, музика је коришћена као средство притиска и понижавања, у ономе што стручњаци описују као облик психолошког мучења. На репертоару су се смењивале и песме Баје Малог Книнџе, али и државна химна, провучена кроз филтер кич патриотизма. Тиме је, како пише аутор, граница између музике као израза слободе и музике као средства принуде постала болно очигледна.
Нови Радар доноси и причу о предлогу буџета за 2026. који показује да власт планира највећи дефицит у 21. веку – чак 2,9 милијарди евра – док грађанима нуди „повећање“ плата од свега 30 динара дневно. Фискалне илузије се одржавају на инфлацији, којом ће се вештачки увећати БДП по глави становника за хиљаду евра, али грађани од тога неће видети ни цент. Истовремено, трошкови инфраструктурних пројеката експлодирају: Моравски коридор скаче на више од 2,1 милијарду, а Национални стадион ће, са пругом до Земун Поља, коштати готово 1,3 милијарде евра – пет пута више од обећаног.
За нови Радар још говоре и пишу Лука Божовић, Милош Лолић, Пеца Поповић, Нина Хрушчова…
