Милан Мојсиловић – живо биће у војсци – добро је разумео макар једну ствар: како да не остави никакав траг. Или ако га остави, да тај траг буде данга.
Милан беше украс на реверу врховног на Пасуљанским ливадама, где је показивна висока борбена готовост. У два наврата је постављао батерије хаубица на врата Косова и окретао цеви ка Митровици. У кога је циљао – није умео да објасни.
И то би могао да буде читав биланс и завршни рачун, уз учестале гласове из војске да у њој није све тако добро како агитпроп говори. Због таквих јасних сигнала, Новица Антић, негдашњи председник војних синдиката, истрпео је серију хапшења и мучења, прогон породице и личну голготу која га је физички преполовила. А све то је Мојсиловић Милан прећутао и био сарадник разјареном гоничу Милошу Вучевићу у прогону Антића.
Прећутао је и покушај главног војсковође – чијем је митолошком гланцању и лично допринео – да поклони Генералштаб војке и земљиште око њега Трамповом зету. То је његов врховни пробао да уради због личне користи, других разлога нема. Човек задужен да брани земљу, мирно је прећутао предају њеног центра у срцу главног града.
Верује се да је Мојсиловић тако конструисан па и изабран да буде „оловни војник од пластелина“, немогућа легура која у је у армији ознака за срамотно улизичко подаништво.
И све то би било довољно да се тај носилац мундира – кад му дође ред – повуче негде и чека да време избрише најдубље срамне жигове. А онда да уз нечију креативну помоћ испише сећања на јуначко време, у коме се смело сукобио са поремећеним чудовиштем. Да није показао кураж и војнички понос – слом свега што се сломило био би заиста коначан.
Пред сам крај бројних понижења која је редом и раздрагано трпео, дато му је у посао да се јавно изјасни коме припада.
Не би се он по својој вољи јавно огласио, па се интервју у Политици од пре пар дана, лако разуме као војно-политички задатак са највишег места. А таква се част не одбија.
У самој конструкцији тог разговора биле су нескривене опасне намере, озбиљне муке и зјапеће шупљине. Мојсиловић је загазио у мутно политичко блато, без идеје како да се извади из кала. Не спасава га ни онај који га је тамо гурнуо. Желео је а то је и морао, да његове изјаве имају у себи наслаге озбиљне претње. Рекао је оно што се потпуно коси са императивом војничког посла: „Ко жели у политичком смислу нешто да мења, ко жели промену власти, мораће да иде на изборе. Смена власти се врши на изборима.“
И нешто, још опасније: „Војска ће се трудити да остане изван политике, ми стојимо иза државе.“ Ова омашка није случајна. Војска може и већ јесте део (владајуће) политике. Али ће се потрудити да у њој не буде, иако ће труд бити узалудан. Војска стоји иза државе, како је рекао. Тешко држави коју чува армија, то је последња фаза распада.
Нисам сигуран да је Мојсиловић, пре давања оваквих изјава, прочитао норме које јасно регулишу улогу војске у држави Србији. Ако их зна, онда су његови испади опасна најава сврставања против друштва.
Кратко подсећање на важеће норме: Војска брани Републику Србију од оружаног угрожавања споља. Војска извршава и друге мисије и задатке у складу са Уставом.
Војска се налази под демократском цивилном контролом. Према важећем Уставу и Занону о војсци Србије, чување актуелног режима није у надлежности Војске Србије. Војска се не сме користити за унутрашње политичке обрачуне или гушење грађанских протеста. Одбрана идеолошког или политичког поретка ни по чему се не убраја у војну надлежност. Служење режиму није одбрана државе него насилни прилог диктатури.
Како је онда Мојсиловићу пало на ум да говори о начину доласка на власт у Србији? То је доказ његове несувисле позиције и политичке слабовидости, чак и ако му је неко наложио шта да каже. У име наредбодавца он је поделио лекције читаоцима Политике и грађанима Србије о путевима доласка на власт. А то су избори које организује и контролише режим.
Говори ли први човек заробљеног генералитета да ће војска бранити режим од народа кад почну наизбежни масовни грађански протести и побуна против терора?
Очигледно је да управо о томе говори слабим езоповским језиком, учећи демократску јавност како није допуштено и да неће бити могуће мењати несмењиву власт.
У општој неверици је прошла објава о претварању лојалистичке војске у преторијанску тиранску гарду.
Од свега што се догађа у Србији, пред лицем страховладе и укидања свих слобода, Милан Мојсиловић није видео ништа. Није видео растуће државно насиље у чију је одбрану постројио оружане снаге. На челу терора је његов „врховни командант.“ Милан је само кротки, али опасни вазал, који своје подаништво покушава да подели са читавим саставом Војске Србије. Ускоро ћемо сазнати, има ли лојалиста владаоца у томе подршку мајора, капетана, поручника, водника и војника, или је остао сам пред лицем ништавила!
