Прочитај ми чланакЕвропска унија преко Европола и Евроџаста пласира доказе са Скy апликације тешких кривичних дела Вучића и његових сарадника. Сједињене Америчке Државе најављују санкције за 350 припадника напредњачког картела. Вучић узвраћа претњом да ће објавити компромитујући материјал из „свог сефа“ о Урсули фон дер Лајен, Марти Кос и осталим бриселским функционерима, као и Ричарду Гренелу и Кристоферу Хилу. Уплашен и уцењен, прети и свима у свом окружењу, Синиши Малом и Горану Весићу, као и тајкунима, који већ траже начине да се дистанцирају од њега
Ко доручкује наду, проси за вечеру. У актуелној политичкој интерпретацији, та народна изрека могла би да гласи: „Вучићу је остала само нада да ће се извући, али вечера га чека у затвору„.
Неспособан да осмисли два потеза унапред, Вучић је све своје поступке ускладио са стратегијом прилагођавања тренутку. А сад је стигао тренутак у коме не може ништа да предузме. Ништа, осим да се нада. То и ради. Свако јутро, онако мамуран и депресиван, прво прелиста вести на интернету, да види да ли је већ пао с власти, да ли је ухапшен неко од његових најближих сарадника, ко је побегао из Србије, а ко се нуди да сведочи против њега.
Уцењен и уплашен, Вучић је принуђен на очајничке потезе. Свестан да су се сви окренули против њега, сад он прети свима. Прети саучесницима из картела, али и страним центрима моћи.
– Ми имамо одређене ствари у нашем сефу. Питање је тренутка када ћемо то и да покажемо, када ћемо да их обелоданимо у јавности. Чували смо се управо објављивања, да негде некога од тих великих не бисмо поменули, пошто они увек имају невероватну моћ притиска. Нема више разлога за тиме, ми смо притиснути уза зид – рекао је Вучић пре неколико дана на конференцији за медије.
Ову претњу је упутио, пре свега, својим западним господарима. Европски парламент је у Резолуцији навео серију конкретних оптужби на напредњачки режим, а Европска комисија је то потврдила у годишњем извештају и одлуком да не отвори кластер 3.
Вучић је то схватио као издају политичких и пословних партнера. Прво им је терао инат тиме што је угостио председника Грузије, кога Европска унија не признаје, па им сада прети „обелодањивањем одређених ствари из сефа“. Преко посредника као што су Марко Ђурић и Марко Чадеж, Вучић је одређеним европским комесарима послао поруку у којој је објаснио да у сефу има компромитујући материјал о Урсули фон дер Лајен, Марти Кос и још многим актуелним и бившим абонентима. С обзиром да је и раније пласирао информације о томе како месечно плаћа 500.000 евра групи европских технократа, нема сумње да је аудио и видео снимцима документовао те коруптивне активности.
У својој рудиментарној радикалској представи о свету, Вучић мисли да „одређеним стварима из сефа“ може да уплаши европске комесаре. На исти начин, на који је својевремено саботирао Томислава Николића, снимајући његову комуникацију са Борисом Тадићем и тајкунима Жарком Зечевићем и Мирославом Мишковићем, Вучић сада прети технократама из Брисела.
У истом пакету, прети и компромитацијом дојучерашњих својих лобиста из Сједињених Америчких Држава. Осим педофилске хомосексуалне порно афере Ричарда Гренела, који је снимљен током забаве са малолетним дечацима у једном београдском приватном клубу, Вучић намерава да уплаши и Кристофера Хила, последњег америчког амбасадора у Србији. Вучић прети Хилу раскринкавањем коруптивних комбинација са Гораном Весићем.
После масовног убиства под новосадском надстрешницом, Вучић је Весића искористио као громобран, да на себе привуче одијум јавности, а да у другом плану остану кинеске грађевинске компаније и њихов подизвођач Стартинг, чија власница је повезана са Војиславом Шешељем.
Међутим, Весићу се није свидела та улога, па је одговорност пребацио на Синишу Малог, последњу карику на крају ланца, на коме се налази Вучић. Суд у Новом Саду је одбацио оптужбе против Весића и осталих државних функционера, али то није ни битно Вучићу. Тужилаштво за организовани криминал наставља истрагу корупције на изградњи и реконструкцији пруге Београд – Нови Сад – Суботица, чији трагови, опет преко Весића и Малог, вуку према Вучићу. Да би се дистанцирао од те афере, Вучић прети Хилу, од кога захтева да обузда свог пословног партнера Весића.
То клупко се додатно умрсило усвајање тзв. Закона о демократији и просперитету на Западном Балкану у америчком Конгресу, који предвиђа увођење санкција против појединаца који „угрожавају стабилност“. Из Беле куће је већ најављено објављивање списка на коме ће се наћи 350 политичара и с њима повезаних бизнисмена из Србије. Очекује се да, у складу са претходним „извршним наредбама“ 13219, 13304 и 14033, први на списку буду Вучићеви најближи сарадници, рођаци и кумови, сви саучесници у свим политичким, криминалним и коруптивним аферама.
Још се не зна редослед, којим ће Американци почети да опкољавају Вучића, али на списку ће се, вероватно међу првима, наћи Весић, Мали, Ана Брнабић, Владимир Орлић, одређени полицајци, тужиоци, судије, па и власници медија, грађевинских, енергетских и телекомуникацијских фирми.
Да се не шали, амерички председник Доналд Трамп је недавно доказао стављањем под санкције петоро Европљана, који су оптужени за „вршење притиска на америчке технолошке фирме“ и спровођење „екстратериторијалне цензуре“. На списку се налазе Тијери Бретон, бивши комесар Европске уније за дигитално тржиште, директор британске организације Center for Countering Digital Hate Имран Ахмед, Жозефина Балон и Ана-Лена фон Ходенберг из немачке организације HateAid, као и Клер Мелфорд из британске организације Global Disinformation Index.
Улазак у САД забрањен је и за још 59 функционера из Европске уније, који су оптужени да својим одлукама „утичу на америчке грађане и компаније“.
Ако је Трампова администрација могла да уведе санкције против групе Европљана, и то због цензуре на интернету, може само да се претпостави како ће изгледати мере које ће предузети против припадника Вучићевог картела. То брине и Вучића, али и његове сараднике из оба сектора, и политичког и криминалног. Од Синише Малог, па до тајкуна попут Стојана Вујка и Ивана Бошњака, сви су свесни да Вучић не може да заштити ни себе, ни њих. У таквим околностима, он им је само терет, сидро које ће их повући на дно. Зато су сви јединствени у намери да се дистанцирају од њега, што даље.
С друге стране, Вучић зна да не сме да има поверења ни у једног сарадника. То је логично, пошто у свом окружењу нема никога кога је сам бирао. Сви су му наметнути споља. Француска обавештајна служба га је „покрила“ преко Сузане Васиљевић. Пре него што му је речено да ће она бити његов саветник за медије, Вучић је о њој знао само да је радила као стрингер за BBC екипу, која је правила серију „Смрт Југославије“.
За Ану Брнабић је чуо пет дана пре него што је обавештен да ће је поставити прво на министарску функцију, а потом и за премијера. На исти начин, Вучић је стављен под контролу Ивице Којића, који му је пребачен из групе Млађана Динкића, као и Зорана Михајловић и многи други. Кад се осврне око себе, Вучић види само потенцијалне сведоке против њега, који ће на њега свалити одговорност за све што су заједно радили. Баш као што је он терет ратних злочина пребацио на Шешеља, да он труне у Хагу због свега у чему су обојица учествовали.
Под европским притисцима, преко Еурополових и Евроџастових доказа о нарко-трафикингу у Скy препискама, и америчким претњама санкцијама, Александар Вучић нема варијанту мирног и безбедног изласка из кризе.
Напротив, из Брисела и Вашинтона му кваре односе и са „челичним пријатељима“ из Кине. Европска унија је увела квоте за увоз железа из кинеске компаније Hesteel у Смедереву. Са преполовљеном количином робе, коју могу да извезу у ЕУ, Кинези раде са губитком. Да проблем буде већи, Америка је увела санкције кинеској компанији Линглонг. Због „принудног рада у производњи“ у Зрењанину, забрањен је увоз аутомобилских гума те компаније у Сједињене Државе. Губитак америчког тржишта за Линглонг значи и губитак пословног резона за наставак рада у Србији.
Пре него што је европским и америчким моћницима запретио „обелодањивањем одређених ствари из сефа“, Вучић је претио и Русима одузимањем НИС-а. Услед уских когнитивних лимита, није схватио да ће Американци и Руси сами решити односе око НИС-а, покушао је да се додвори западним центрима моћи тиме што ће Русима одредити рок до 15. јануара, после кога ће преузети њихову нафтну компанију. Успео је само да код Руса створи потребу и жељу за осветом.
Узалуд свима прети доказима из сефа. Ипак, Вучић је у праву кад каже да нема куд, „притиснути смо уза зид“. Даље не може. Нико више, ни у Србији ни у свету, неће и не може да толерише криминал и корупцију његовог картела. То и он зна, зато са зебњом свако јутро проверава вести, да ли је већ ухапшен или се још пишу оптужнице.
