„Не могу да опростим што су ми дете тукли, доносили их пребијене у чаршафима“

12:16 14.02.2026.

Шест месеци након бруталног напада на његову ћерку Тамару Јеремић и демолирања његове радионице у Ваљеву и пребијања, Јовица Јеремић каже да правде и даље нема. Иако је полиција тврдила како трага за нападачима, он се и даље суочава последицама тешких повреда и траумама које не пролазе. "Могао сам да опростим своје ране, али не и то што су ми дете тукли", поручује.

Јовица Јермић, отац је Тамаре Јеремић, студенткиње која је била жртва полицијске бруталности, која је указивала прву помоћ 14. августа и власник радионице која је 15. августа била демолирана, у којој се он у том тренутку налазио и био нападнут. Како каже, волео би да 14. и 15. август 2025. године није никад доживео.

„Дете су ми претукли 14. августа, и не само моје дете, много деце у Ваљеву. Некоме смо се ваљда нешто замерили. Ја сам од почетка уз ову децу, уз ове студенте, уз ову младост. Излазио сам на протесте. У радионицу су ми упали 15. августа, затекли су мог пријатеља, комшиницу и мене. Претукли су нас свирепо 15 њих са три аутомобила. Имали су секире, штангле, пајсере, мацоле. Апсолутно ништа дрвено“, описује Јовица тај догађај.

Наводи да је његов пријатељ Драгојло тада много повређен и да је пребачен у Београд у критичном стању.

„Повредили су му кључну кост, обе јагодичне кости, надлактицу, плећку. Мени обе ноге, бубреге, десну шаку“, додаје.

Полиција је 21. августа саопштила да интензивно трага за нападачима. Ни после шест месеци, епилога нема. Нападачи су, каже, имали фантомке. Најпре су упали у Јовицину радионицу, а потом у кафе Squere који су демолирали.

„Знамо која су три аутомобила била, ‘volkswagen touareg’, ‘bmw’ 3 и ‘mazda’ 3. И то је то, оно што смо знали 15. августа, пре шест месеци, то знамо и данас“, каже.

Његов живот, каже, сада изгледа потпуно другачије. Живи од уштеђевине и захваљујући добрим људима који су донирали новац за његову породицу да прегурају овај тежак период. Јовица, поред студенткиње, школује и млађу ћерку која иде у средњу школу.

„Нама нико не сме да изда простор у којем би радили, нико не сме да нас запосли, каже и додаје да то важи и за све остале који су подржали студенте.

„Децу доносили у чаршафима, пребијену“

„После оних сцена што сам видeо у Угентном центру, кадa су децу доносили у чаршафима, пребијену и посла онога што сам ја гледао смрти у очи – тај пајсер који сам ја зауставио десном шаком је ишао мени право у главу – сањао сам то дуго. И данас дању не могу да спавам ноћу. Ујутру супруга кад оде на посао и кад сване, ја тек онда мало заспим. Чујем све шта шушне, кад неко испусти кликер у згради. Све чујем. Задњих шест месеци као да сам у притвору кућном. Ја излазим сат времена дневно у шетњу. Морам због ноге, то ми је рекао доктор. Имам пријатеља око мене много који ме зову, питају ме како ми је, могу ли, имам ли. Имам за сад, хвала богу, имам. Али неће моћи ово дуго“, наводи.

Ако се нешто не поправи, каже, саветује ћеркама да се одселе из земље.

На питање како се осећа као отац Тамаре Јеремић, студенткиње која је пружала прву помоћ повређенима, а која је и сама била нападнута, каже:

„Ово што сам ја повређен, могао сам да будем повређен на много различитих начина у послу – да ми је аутомобил пао сад иза или се ми поломиле ноге, могао сам да паднем с мотора – то бих некако и могао да преживим и да опростим, али не могу да опростим то што су ми дете тукли и сву ону децу што сам видео, то нећу моћи да опростим и заборавим“, каже.

Јовица се прикључио студентком маршу до Ваљева, у последњој деоници од два километра, са штапом у рукама.

„Ако су ова деца могла по Србији да пређу преко хиљаду километара, да их виде шта су они, ко су они, колико су насмејани, каква је то младост, да ходају по граду, по мразу, да спавају на бетону, да ходају по врућини, могу ја да попијем два лека од болова и да пређем са њима два километра. Заслужили су то“, закључује.