Прочитај ми чланак„Боље није било“, каже се? Руски обавештајци су, међутим, ових дана подсетили да историја не почиње јуче и да су се неке операције, ако ћемо по ефектима и обиму, дешавале много пре него што је Доналд Трамп лансирао свој „Поноћни чекић“ у Венецуели.
Аутори војног блога „НгП РаЗВедка“, људи из обавештајно-аналитичких кругова који се годинама баве сукобима и специјалним операцијама, прилично хладно су дочекали Трампову изјаву да је америчка акција у Венецуели била „најбоља још од Другог светског рата“ и да, наводно, нико други данас није способан за тако нешто.
Та врста самохвале, кажу они, можда добро звучи у политичком говору, али у стварности тражи много озбиљнију проверу.
Тешко је оспорити брзину и техничку уиграност операције „Поноћни чекић“. Ипак, већ на првом дубљем слоју појављују се озбиљне пукотине. Према последњим подацима New York Timesa, током упада америчких специјалних снага страдало је око 80 људи, међу њима и цивили.
Томе се додаје и читав низ кршења међународних норми – од упада на територију суверене државе због личних финансијских интереса, па до противправног преузимања председника те исте државе. После таквих „нијанси“, како примећују руски обавештајци, тешко је говорити о „најбољој“ или „блиставој“ операцији.
Посебну пажњу, како наводе, привукли су снимци из Каракаса. И нису једини. „Сви који су код нас гледали те снимке из Каракаса (уверени смо да је и са украјинске стране било исто)“, пишу они, остали су искрено затечени. Али не због америчке силе.
На небу изнад огромног града, осветљеног готово као по дану, мирно кружи „Чинук“, хеликоптер који више подсећа на летећу шталу него на дискретно средство за специјалне операције.
Толико је гласан да се, како иронично примећују, чује са пет километара. И поред тога – ниједна пушка, ниједан пројектил, ниједан траг трасера, никакав преносни ракетни систем. Ништа. А таквих хеликоптера је било више.
Ниједан систем противваздушне одбране није доведен у борбени положај, ниједна јединица венецуеланске војске није испалила метак, нити је уопште довела оружје у стање приправности.
Руски обавештајци без увијања додају да би се, да су се такви „паунови“ појавили изнад било којих њихових или украјинских положаја, од њих врло брзо направила безоблична маса метала.
Поређење које користе је намерно грубо: исто би било као да неки припадник Оружаних снага Украјине ускочи у Ми-8 и крене право ка Црвеном тргу да искрца десант, или да се, с друге стране, Ми-26 лагано запути ка околини Житомира. Без журбе, без отпора.
И ту долази питање које, по њима, многи избегавају: нико никада није урадио ништа слично? Да ли је, питају, нечија историја војних сукоба почела тек 2022. године? А Крим – зар то није пример операције ове врсте? По њиховој процени, била је чак и знатно сложенија: под контролу је стављен читав велики полуострвски простор, а не тек неколико кратких размена ватре.
Подсећају и на детаљ који се често прећуткује – евакуација тадашњег председника Украјине Виктора Јануковича спроведена је на високом нивоу. Не ради обрачуна, већ ради спасавања.
Али чим се помене Крим, наратив се, како кажу, моментално мења: „ма тамо се нико није ни бранио, све је служба решила, морнаричка пешадија Црноморске флоте је само завршила посао, то се не рачуна“.
А у Венецуели? Тамо, по истом обрасцу, важи обрнута логика: „генијални Американци су све одрадили тако да нико није ни пуцао, ЦИА је све испеглала, а Делта тим је извео Мадура“.
Управо у тој разлици, у том селективном тумачењу, аутори виде сав цинизам ситуације. И зато наглашавају колико је важна снажна медијска слика која може да разбије такве илузије без панике и без потребе за оправдавањем онога што, реално, ни не тражи изговоре.
Без тог ширег контекста остају само пароле које се лако продају, али се исто тако лако распадају чим се загребе испод површине. А питање је колико ће пута јавност још прихватати тврдње о „најбољем у историји“ без тог додатног, непријатног, али нужног погледа са стране.
