Прочитај ми чланакЕутаназија сада чини 6 одсто свих смрти у Холандији, а тај број расте из године у годину.
Према извештају регионалне комисије за контролу еутаназије (РТЕ), који преноси портал Хирадо, 10.341 особа умрла је путем еутаназије 2025. године. Иако су три четвртине захтева поднели старији од 70 година, један случај односио се на особу између 12 и 18 година.
Број оних који су изабрали еутаназију због менталних болести опао је за скоро петину (174 случаја), али је више од 85 одсто пацијената боловало од физичких болести попут рака, поремећаја нервног система или плућних и кардиоваскуларних обољења.
Забележено је 499 случајева еутаназије код пацијената са деменцијом, а РТЕ је истраживао 11 случајева у којима пацијент више није био способан да доноси одлуке. Такође, 475 случајева односило се на комбинацију више старосних болести, док је 278 сврстано у категорију „други разлози“.
Заговорници заштите живота тврде да „други разлози“ често подразумевају себичне интересе, попут притиска или емоционалне манипулације чланова породице над старијима како би брже дошли до наследства. У таквим случајевима, еутаназија се, према њиховим тврдњама, спроводи и када није оправдана.
Још седам случајева укључивало је лекаре који нису у потпуности поштовали прописане стандарде неге, и они су под истрагом.
Недавно се у Шпанији догодио случај у којем је 25-годишња Ноелија Кастиљо Рамос окончала свој живот, упркос двогодишњој правној борби њених родитеља који су се до последњег тренутка борили за њу. Иако је Уставни суд у Мадриду пресудио да се еутаназија не може примењивати када је узрок патње ментална болест, јер „држава има обавезу да заштити те особе од ризика од самоубиства“, Кастиљо Рамос је ипак добила дозволу.
Организација Хришћански адвокати, која је заступала родитеље, оценила је да овај случај показује неуспех закона о еутаназији, јер омогућава самоубиство без претходног лечења менталног здравља, чиме се пропушта шанса за опоравак и нормалан живот.
Шпански католички бискупи упозорили су да „еутаназија и потпомогнуто самоубиство нису медицински чинови, већ свесни прекид бриге“, и да представљају друштвени пораз када се нуде као одговор на људску патњу.
У конкретном случају, додали су, „није реч о смртоносној болести, већ о дубоким ранама које траже пажњу, лечење и наду“. Нагласили су и да достојанство човека не зависи од здравственог стања, личног доживљаја живота или степена аутономије, већ је „унутрашња вредност коју треба штитити у свим околностима“.
„Када живот боли, одговор није да се скрати пут, већ да се њиме иде заједно. Само тако можемо изградити праведно друштво у којем се нико не осећа сам или искључен“, закључили су.
Група холандских стручњака из области дечје психијатрије недавно је упозорила на потребу посебног опреза када је реч о младима млађим од 25 година који траже еутаназију због психолошке патње. Њихова истраживања указују да способност доношења одлука у тој старосној групи може бити под утицајем развоја мозга и бројних спољашњих фактора.
Према наводима професора, стање особа млађих од 25 година ређе се сматра трајним него код старијих, а додатно су изложени друштвеним притисцима и утицајима са интернета, што може довести до исхитрених и кратковидих одлука.
