Случај Ноелије Кастиљо Рамос из Шпаније изазвао је снажне реакције јавности због наводних притисака болнице да пристане на еутаназију и донацију органа.
Представници организације ‘Хришћански адвокати’ тврде да је болница пожуривала процедуру јер су органи већ били резервисани за трансплантацију.
Случај 25-годишње Ноелије Кастиљо Рамос из Шпаније изазвао је снажне реакције јавности широм света, а након што су се појавиле тврдње о могућим притисцима здравствених институција у вези са њеном еутаназијом и потенцијалном донацијом органа, ситуација је ескалирала.
Noelia Castillo should be alive.
She should be enjoying her life.
Those who failed her and those who abused her should be the ones being euthanized! https://t.co/GjY9X2dpYV pic.twitter.com/9YwytjrVfb
— Tommy Robinson 🇬🇧 (@TRobinsonNewEra) March 26, 2026
Шпанкиња коју су усмртили еутаназијом се предомишљала, доктори је пожурили због органа, тврди адвокатица
Председница организације „Хришћански адвокати“ у Шпанији, Полонија Кастељанос, изјавила је да је болница вршила притисак да се процедура еутаназије спроведе јер су, како тврди, „органи већ били резервисани за донирање“.
Према њеним речима, када су у августу 2024. године добили прве привремене судске мере којима се поступак зауставља, болница је мајци преминуле Ноелије Кастиљо пренела да одлагање није могуће управо због ситуације у вези са донацијом органа.
„Мајка нам је рекла да су јој из болнице поручили: ‘Не можете то да урадите јер су органи већ припремљени’. Управо та информација је утицала на то да мајка наведе ћерку да потпише да не жели да донира органе“, изјавила је Кастељанос у медијском обраћању.
Трагична животна прича
Ноелија Кастиљо Рамос остала је параплегичар након покушаја самоубиства 2022. године. Том чину претходио је трауматичан догађај. Наиме, била је жртва групног силовања у центру за малолетнике где се налазила под старатељством државе – и то од стране групе илегалних миграната.
Њен случај подигао је неслућену буру у светској јавности. Људи су потресени њеном судбином, али и одлуком да добровољно умре јер, како је рекла јуче у разговору за Антену 3, „не може да поднесе бол“. Због свиг тргичних и трауматичних ситуација годинама је била у депресији, а на мрежама и у медијима појавиле су се информације да се у последњим тренуцима чак и двоимила, те да је на крају „осећала као да нема избора“, те да је умрла „сама и уплашена“.
Питање донације органа
Организација која заступа оца преминуле Шпанкиње тврди да одлука о прихватању еутаназије није донета без спољног утицаја.
„Ноелија је разматрала еутаназију, али јој је у болници речено да постоји ‘више људи који би могли бити спасени њеним органима’. Њена мајка је била присутна током тог разговора и противила се донацији“, наводи лист „Дерецхадиарио“.
Сумње у непристрасност комисије
Додатну забринутост изазвале су тврдње о саставу комисије која је учествовала у одобравању еутаназије.
Кастељанос је навела да су међу члановима били појединци повезани са организацијама које имају везе са системом трансплантације, али и са удружењима која се залажу за право на достојанствену смрт.
„Иако донор и прималац не остварују финансијску корист, лекари, медицинско особље и болнице које учествују у процесу – остварују“, изјавила је она.
Такође је указала на присуство чланова повезаних са организацијама попут Удружења за право на достојанствену смрт, што, према њеним речима, доводи у питање непристрасност читавог процеса.
„Очигледно је да у овом случају постоји низ неправилности“, нагласила је.
Отац покушавао свим правним силама да спречи еутаназију
Ноелија је, иначе, одрасла у тешким околностима, боравила у систему социјалне заштите и управо у том оквиру претрпела је насиље које је трајно обележило њен живот.
Њена молба за еутаназију одобрена је у јулу 2024. године од стране власти у Каталонији, али је поступак више пута одлаган због жалби које је поднео њен отац, уз подршку конзервативне организације „Хришћански адвокати“.
Сви покушаји оспоравања одлуке одбијени су на више инстанци, укључујући Уставни и Врховни суд Шпаније. Недавно је одбијен и захтев упућен Европском суду за људска права, чиме су уклоњене последње правне препреке за спровођење процедуре.






