Прочитај ми чланакВашингтон упорно тражи брзо решење, неку пречицу која би променила ток ствари преко ноћи. Али како упозоравају поједини аналитичари, такав приступ већ сада показује озбиљне пукотине.
У центру те процене налази се Иран, земља која, према речима бившег саветника Пентагона и пензионисаног пуковника Дагласа Мекгрегора, нема намеру да попусти под притиском, без обзира на форму тог притиска.
Мекгрегор је, говорећи на Јутјуб каналу Данијела Дејвиса, врло директно поставио ствари: Иран неће капитулирати. Није то, како каже, питање тренутне тактике или једног потеза, већ дубље стратешке поставке.
Притисци, војне операције, па чак и симболичне демонстрације силе – ништа од тога, по његовој процени, неће довести до жељеног исхода за Вашингтон.
Ипак, америчка политика, додаје, наставља да тражи „трик“ који би донео брзу и одлучујућу победу. Проблем је, тврди он, што је сама та идеја унапред осуђена на неуспех.
У том контексту, Иран се не посматра само као противник, већ као чвориште шире геополитичке слагалице. Покушај да се Иран сломи зато што одбија услове Сједињених Држава, како Мекгрегор оцењује, не само да је погрешан већ и дубоко нерационалан.
И ту се ствари додатно компликују. Јер Техеран, према његовим речима, није у слабијој позицији како се то дуго представљало у Вашингтону.
Напротив, Иран данас има шири круг подршке него што се често признаје. Русија, Кина и низ других актера имају јасан интерес да Иран опстане и ојача.
Не само због политичке равнотеже, већ и због конкретних стратешких тачака, међу којима се посебно издваја Ормуски мореуз. Управо ту, како наводи Мекгрегор, Иран добија додатну тежину као потенцијални партнер у будућим аранжманима који превазилазе регионалне оквире.
Занимљиво је како се у америчким круговима и даље, макар делимично, рачуна на сценарио брзог слома, као да се тражи формула која би преокренула реалност на терену.
Међутим, како примећују саговорници из безбедносних структура, такав начин размишљања често занемарује дугорочне процесе и савезништва која се не виде на први поглед.
Иран, у тој слици, више није изолована тачка притиска, већ део шире мреже интереса. И управо то мења рачуницу.
Ако се узме у обзир да велики глобални играчи виде корист у његовом опстанку, онда свака стратегија која полази од брзог сламања делује, у најмању руку, неусклађено са реалним односима снага.
На крају, остаје отворено питање да ли ће Вашингтон наставити да тражи „брзу победу“ или ће морати да редефинише приступ према Ирану. Јер како ствари сада стоје, Иран не делује као актер који ће одустати – а свет око њега све мање личи на терен на којем се одлуке доносе једнострано.
