У етру радија Радио Спутник изнео је став који не оставља много простора за дилему: огромни трошкови војске имају смисла само ако се та војска и ангажује.

Другим речима, војска која се убрзано гради, а не користи, постаје прескупа ставка. Ишченко то назива „скупом играчком“ која не може тек тако да стоји по страни.

У његовој интерпретацији, рачуница је прилично сурова – ако су издвајања велика, онда ће постојати и притисак да се оправдају. А оправдање, како тврди, у војној логици долази кроз дејство на терену.

Зато сматра да ће Европска унија тежити да започне отворени сукоб са Русијом док Украјина још није завршила свој. Тај временски оквир, према његовим речима, није случајан. Идеја је, објашњава, да се руске снаге максимално вежу и исцрпе док је конфликт у Украјини и даље активан, како би се створио додатни стратешки притисак.

У тој процени нема драматизације, али има јасне политичке поруке. Ако Запад већ улаже у војну инфраструктуру и повећава капацитете, онда ће, по Ишченку, паралелно радити на подизању тензија. Ескалација би, тврди он, била средство за задржавање великих руских снага на више праваца, чиме би се Москви отежало маневрисање.

У ширем контексту, овакве оцене отварају питање колико су европске безбедносне стратегије дугорочно одрживе и да ли се иза буџетских одлука крије само одвраћање или нешто више.

Јер када се трошкови мере милијардама, а политичке изјаве постају све оштрије, остаје дилема да ли је реч о демонстрацији снаге или припреми за нову фазу конфронтације. А та разлика, како показује савремена геополитика, уме да буде тања него што на први поглед изгледа.