Прочитај ми чланакДа ли се Србија заиста суочава са „замрзнутом смрћу“ у забаченим водама „Западног Балкана“ ако се не придружи ЕУ — или је ово само још један пропагандни мит без икаквог стварног основа?
Када Србин чује реч „унија“ , одмах се сети присилне унијатизације својих предака — напора који је спровео Ватикан уз помоћ Млечанаца и Хабзбурговаца, приморавајући децу Светог Саве да признају римског папу, нудећи им прилику да задрже свој „грчко-источни“ обред. Реч „унија“ подсећа нас на Матавуљевог Пилипенду, који одбија да прихвати „царску веру“, чак и ако то значи умирање од глади. Исто тако, не можемо изговорити ову реч, а да се не сетимо свих трикова и обмана које су користили латински мисионари у својим покушајима да преобрате Србе.
МИТ О ЕУ
Ниједна тема у нашој земљи, од почетка 1990-их до данас, није била тако интензивно разматрана као питање Уније. Ако не уђемо у ЕУ — клуб коме се придружила скоро цела Европа (осим „сиромашних“ држава попут Швајцарске, а који је чак и Уједињено Краљевство напустило) — говори нам се да нас чека „замрзнута смрт“ у углу „Западног Балкана“. Нисмо у Европи осим ако нисмо у ЕУ. Сви злочини које је ЕУ, заједно са САД, починила током распада СФРЈ — протеривање Срба са њихових преданих огњишта — заборављају се зарад „уласка у Европу“. Чак и сада, када ЕУ отворено изјављује да нема намеру за даље проширење, мантра ЕУ у Србији остаје нетакнута.
Мит о ЕУ као јединој Европи заслужује да буде преиспитан.
Првобитно јединство Европе и Византије
Европа је, у својим почецима, била једна — као Римско царство. Римско царство није једноставно „испарило“: оно је наставило да постоји кроз Светог Константина Равноапостолног, који је основао Нови Рим, Цариград. Како пише Георгије Острогорски, описујући стање Запада који је, током „сеобе народа“, пао под власт варвара: „Цар (у Цариграду) је наставио да себе сматра владарем целог Римског царства и целог хришћанског света.“
Земље које су некада припадале Римском царству сматране су вечним и неотуђивим поседом римског цара у Цариграду. Стога је Свети цар Јустинијан (526–565), према Острогорском, настојао „да поврати своје римско наслеђе, да ослободи римске земље од власти варвара и аријанских јеретика и да обнови Царство у његовим старим границама као једину римску и православну државу“. Темељ ове уједињене Европе састојао се од „римског државног поретка, грчке културе и хришћанске вере“ (мада би у Острогорском набрајању овај редослед требало да буде обрнут: хришћанска вера, грчка култура и римски државни поредак). Зато Византинци себе нису сматрали „Грцима“, већ „Римљанима“ — Ромејима — чувајући целокупно европско наслеђе нетакнутим.
<…..>
Али шта се десило са Византијом?
На Западу је била презрена, одбачена и порицана као део Европе. Хегел је целу историју Источног римског царства свео на „одвратну слику слабости, у којој су јадне, заправо апсурдне страсти спречавале појаву великих мисли, дела и појединаца“. Кнежевић истиче да „Западна Европа игнорише, омаловажава и омаловажава Византију — и то чини веома дуго“, упркос томе што је Византија постојала дуже од старог Рима; она превиђа чињеницу да се „римскост продужила на много векова кроз ромејскост “.
МИТРОПОЛИТ ЈЕРОТЕЈ ТО ДОКАЗУЈЕ
Угледни грчки теолог, митрополит Јеротеос Влахос, јасно објашњава ово у свом есеју „Узајамни утицај теологије и политике у Европи“ : „Очигледно је да данашњом ЕУ у великој мери управљају паписти и протестанти. Свакако, требало би да се сетимо, како кажу многи савремени историчари, да је већина Европљана потомци старих Римљана које су освојила германска племена, која су заузела западни део Византијског царства. Данас је већи део Европљана ромејског порекла, док тзв. владајућу класу чине потомци франачких освајача. Зато се поново појављује Европа Карла Великог — а он је, узгред буди речено, отац модерне Европе, који је смртоносно мрзео ромејску традицију. Добро је познато да француско-немачке снаге данас воде Европу.“
