„Једног мартовског јутра 2027. руске снаге прелазе границу Летоније и крећу се ка Даугавпилсу, граду у којем половину становништва чине људи који говоре руски. Као изговор за напад наводи се ‘заштита’ те заједнице.“ Овакав сценарио су за Економист изнела двојица стручњака.
Дејвид Ђио, професор на Краљевском колеџу у Лондону, и Даг Чалмерс, бивши официр британске војске и предавач на Универзитету у Кембриџу, размотрили су како би се такав сукоб развијао уколико би се остварио по Европу најгори могући сценарио – да САД одбију да пруже помоћ.
„Европа може да се бори у кратком рату, али не би могла да издржи дуготрајан сукоб“, наводе аутори.
Своју тезу образлажу недостатком кључне опреме којом располажу искључиво Американци, а која омогућава, између осталог, допуњавање горива у ваздуху и обавештајне операције из орбите, преноси Wyдарзениа.интериа.пл.
Рат Русија – Европа
„То, међутим, не значи да Европљани морају да изгубе“, наглашавају аутори, истичући економске и демографске предности Европе и позивајући се на речи премијера Доналда Туска.
„500 милиона Европљана тражи заштиту од 300 милиона Американаца пред 140 милиона Руса“, рекао је својевремено шеф пољске владе.
„А БДП НАТО, без урачунатог БДП САД, 10 пута је већи од БДП Русије“, додају аутори анализе.
Европа, дакле, није без адута, иако – како примећују аналитичари – руско друштво и привреда функционишу у ратном режиму, што се не може рећи за Стари континент.
„(Руски председник Владимир Путин је мање осетљив на губитке него његови демократски колеге. Када би Кремљ уочио да се унутрашња политика у Западној Европи колеба, могао би једноставно да претрпи почетне неуспехе и настави даље, као што је то учинио у Украјини. Што је рат дужи, то су шансе Европе мање“, упозоравају аутори.
„Што је рат дужи, шансе су мање“
Стручњаци истичу да би се прва фаза сукоба састојала у слабљењу и заустављању почетног руског продора.
„Европске армије – нарочито Пољске, нордијских земаља, балтичких држава и Немачке – располажу одговарајућом опремом, провереним плановима и приступом железничкој и друмској инфраструктури“, наводе аутори.
Заустављање руских снага било би могуће, под условом да Европа не попусти под притиском у првим данима сукоба. Проблем представљају унутрашње поделе унутар европског дела НАТО, јер, како наглашавају аутори, не сматрају све европске земље Русију кључном претњом.
„Различита перцепција претњи могла би брзо да претвори НАТО у ужу Коалицију вољних, са знатно мањом борбеном снагом. Лако је замислити да би Мађарска или Словачка одбиле учешће. Турска, још једна чланица НАТО, могла би да тежи улози посредника, а не директног учесника у борбама“, наводе Ђио и Чалмерс.
Одбрамбени потенцијал Европе
Аналитичари примећују да су европске копнене снаге релативно добро припремљене за краткотрајан рат, док у ваздуху Европа располаже модернијим ловцима, али јој недостају капацитети које су до сада увек обезбеђивале САД – авиони за допуну горива и платформе за командовање.
Још лошија је ситуација на мору, где би Европљани морали да распореде снаге између два акваторијума – Балтичког и Црног мора, као и северних мора. Додатни проблем је свемир, где се поново јасно види одсуство Американаца и њихових сателитских обавештајних капацитета.
„Европа није беспомоћна, али се опасно навикла на амерички потенцијал… Кратак рат без америчких трупа могуће је добити, али само ако Европа радикално интензивира припреме“, закључују стручњаци.
