СРПСКИ БАНКАР СА ВОЛСТРИТА: Држава није дужна да банкама враћа дугове

20:32 05.06.2015.

Неолиберали, попут проф. Поповић, у контролисаним медијима намећу слику да, „ако си дужан – паре мораш да вратиш”. Да ли је то тачно?

Повод за овај напис је чланак Сириза и Србиза, објављен у „Политици“ 28. маја 2015. ауторке Данице Поповић, редовног коментатора „Политике“ и професорке Економског факултета у Београду.

Платформу коју јој обезбеђује „Политика“, ауторка користи, са једне стране, за злурадо подсмевање напорима владајуће странке у Грчкој да исправи оно што су њени претходници учинили верно следећи неолиберлне економске рецепте фамозне „тројке“ – Европске комисије, Европске централне банке и Међународног монетарног фонда.

Са друге стране, она се руга некима у Србији који бар декларативно показују интересовање да следе пример Сиризе. То чини банално и површно, уз нетачно и карикирано приказивање и Сиризине позиције и њене алтернативе, и све то уз минимално и врло селективно представљање података. Не либи се притом да арогантно и ауторитарно са олимпијских висина омаловажи бројне угледне светске економисте који су подржали Сиризу, све то пишући на један духовит начин са очигледном жељом да се читаоцима допадне. Дакле, реч је о лаком забавном штиву оштрог става, али таблоидног нивоа, па не чуди што међу коментарима на „Политикином“ порталу има толико излива одушевљења за њену „мудрост“ као и позива да је са читаоцима чешће подели.

Све то само по себи не би завређивало коментар да у својој аргументацији ауторка надмено не износи и следећи став, испод наглашен болдом, који огољава суштину неолибералне економске идеологије, која је вредна осврта:

„Где је то Сириза погрешила, а наше демократе не виде? Најпре у томе што Европом владају институције, то јест, правила. Ако си дужан – паре мораш да вратиш, макар те подржавао цео народ и још триста нобеловаца. Ако хоћеш да уђеш (Србија) или да останеш у ЕУ (Грчка) – онда прихваташ систем који тамо влада.”

Тај арогантно изнесени став стварни је разлог за овај шири осврт. Његова је сврха да читаоце информише о неким аспектима кризе о којима мало ко јавно пише и говори и да подстакне на критичко размишљање о стварном стању ствари у свету и код нас, као и о могућим путевима излаза.

ЕВРОПСКА УНИЈА И ГРЧКА КРИЗА

Неолиберални идеолози, попут професорке Поповић, уз свесврдну помоћ домаћих контролисаних медија – у којима више нема места за дисонантне гласове попут оног Небојше Катића – успели су да наметну необавештеној, необразованој и површној јавности слику да, „ако си дужан – паре мораш да вратиш”. Кад је то постала опште подразумевајућа норма, онда је било лако наметнути и став да томе нема алтернативе. Или, како то професорка надмено каже – „Европом владају институције, то јест, правила… Ако хоћеш да уђеш (Србија) или да останеш у ЕУ (Грчка) – онда прихваташ систем који тамо влада.”

Прво треба објаснити зашто то није сасвим тачно, бар у теоријско-правном смислу, а потом следи објашњење о каквом је систему уопште реч.

У правном систему Запада, уговори о кредитима подразумавају да сваки дужник има право да дуг не врати. Давањем кредита поверилац то право продаје оном ко се задужује. Цена тога је урачуната у камату: што је већи ризик од невраћања, већа је и камата. У случају престанка отплате дуга, правни систем даје повериоцу могућност да покуша да поврати бар део позајмљених пара – или кроз стечајни поступак у случају да је дужник правно или физичко лице, или преговорима, кад је дужник суверена држава.

На пример, ако је кредит физичком или правном лицу хипотекарни, то се остварује запоседањем и продајом колатерале (стан, кућа, фирма итд.). Али, ако није, а дужник је суверена држава, то се онда може остварити само преговорима са дужником. Једини теоријски аргумент повериоца у тим преговорима је да, ако дужник ништа не врати, он никад више неће моћи да позајми паре на финансијским тржиштима. То, наравно, у пракси није тако, јер пре или касније банке ће му ипак понудити паре на позајмицу, додуше уз мање или више неповољније услове (висока камата, захтев за колатералом и сл.). Већина лаика не схвата је да је због тога такав дужник у јачој преговарачкој позицији – он има избор да оптимизује који део кредита је довољно да врати наспрам процене када и под каквим условима ће поново моћи да позајмљује на тржишту.

Тако би у теорији требало да буде на “слободним тржиштима” Запада. Али у пракси, кад је реч о државним дуговима непокривеним колатералом, глобални повериоци не желе да иду на директне преговоре са дужником јер знају да тако не би много добили. Уместо тога, они траже излаз ван правног система, рачунајући на политичку помоћ – у овом случају од професорке толико хваљених ЕУ институција. Тако се у Грчком случају изашло из правног система у политички, где се укључило треће лице. Реч је о фамозној Тројци (ЕК, ЕЦБ, ММФ) као мафијашком изнуђивачу који треба да обезбеди да, „ако си дужан – паре мораш да вратиш”. Као што видимо, теоријски слободна тржишта то заправо нису, јер политички фактор изнуђује оно што је правно није могуће.

Обратите пажњу – Грци не преговарају директно са онима којима дугују новац (банкама и другим повериоцима), већ са политичком силом која је утеривач дугова – Европска комисија (ЕК) и њена институција под именом Европска централна банка (ЕЦБ), заједно са главним глобалним утеривачем Међународним монетарним фондом (ММФ).

Механизам је дакле јасан: Тројка се убацила између Грка и банака којима они дугују и политичким притиском утерује наплату тако да не само што Грке задужује новим наменским „кредитима“, прослеђујући те паре директно банкама за отплату старог дуга, већ то условља низом захтева као што су распродаја будзашто грчке државне имовине, затим фискално реструктуирање и драконски удар на пензије и плате запослених у државном сектору. Као да је реч о корпорацији у стечају, а не о сувереној држави. Ниједна од моћнијих чланица ЕУ никад не би допустила такав атак на сопствени суверенитет. То је као да сте у немогућности да паре вратите на рате неком ко вам их је позајмио и тај, уместо да са вама направи неки договор да добије бар део дуга, се онда обрати мафији, која ускочи да му исплаћује те рате, а вама каже:

„Сад ово нама дугујеш, и знаш шта те чека ако не вратиш”.

Професорка све то зна, али нам ипак маже очи. Наравно, то ради из интелектуалне убеђености у „научну“ исправност неолибералне идеологије, баш као некад следбеници „научног социјализма“. Да ли је њена убеђеност резултат недостатка способности за критичко расуђивање или опротунизма и служења владајућој идеологији – као што се некад служило „научном“ социјализму – то само Бог зна.

Претходна Грчка влада, радећи за интересе међународног капитала, а не својих грађана, подлегла је политичком притиску и пристала на убацивање Тројке као спасиоца. Тиме је де фацто конвертовала стари дуг европским банкама који није имао никакав залог или колатералу у нови дуг Тројки, при чему је заложила грчки суверенитет као колатералу за његову отплату. Тај чин не мора да обавезује Сиризину владу, не мора да га прихвати. Не би била ни прва ни последња која је тако нешто учинила. У Америци је небројено много примера да после избора и смене већине у Конгресу он одбије да ратификује међународне уговоре који новој већини нису по вољи, а које је влада закључила пре избора. Професорка на ова одступања од „правила“ није мислила.

Са друге стране, утисак је да је Сириза напустила свој став из 2012. године, када је захтевала отпис дугова по цену изласка из евросистема. Чини се да је прихватила тај дијалог са у међувремену убаченом Тројком само зато да би имала политичко покриће пред сопственом јавношћу. А да ли ће на крају капитулирати, како то професорка злурадо подразумева, или одбити да враћа дугове јер алтернатива ипак постоји, остаје да се види. Реч је о фундаменталној дилеми – коме држава превасходно треба да служи: својим грађанима или страним банкама и институцијама? Избор неолиберала је јасан, а шта ће изабрати Сириза?

Алтернатива овом терору финансијске олигархије заиста постоји, и нада човечанства је да ће Сириза то и демонстрирати, тиме помажући Подемосу у Шпанији као и другима у сличној ситуацији да сутра ураде исто. Дао Бог, можда чак и некоме у Србији. Зато се удубимо у досад једини пример како је једна земља успела да се спасе неолибералне омче око врата.

Фото: © Sputnik/ Алексей Дружинин

АРГЕНТИНСКА КРИЗА И АЛТЕРНАТИВНИ ПУТ ОПОРАВКА

Аргентина се 2002. године налазила у ситуацији која је у својим битним карактеристикама била слична Грчкој данас. Земља је била у дубокој рецесији од средине 1998. све до половине 2002. године. Проблем је, као и у Грчкој, био што се држала неолибералног модела, који захтева да се држава одрекне контроле над монетарном политиком и ограничи само на управљање фискалном. То се у пракси показало дугорочно немогућим у свим мање развијеним земљама, па и у Аргентини. Наиме, Аргентинска централна банка је вештачки и по сваку цену одржавала паритет (1:1) своје валуте са доларом, чију монетарну политику води Америка, док домаћа фискална политика није могла да с тим држи корак. Грчка је у истој ситуацији јер јој монетарну политику води наднационална институција – ЕЦБ. Покушаји да се економија стабилизује и паритет валуте са доларом одржи путем драстичног фискалног стезања каиша по диктату ММФ, уз десетине милијарди долара кредита, само су убрзали спиралу економског пропадања Аргентина, исто као и данас Грчке. Контракција економије у овом периоду, слично Грчкој, била је 28 одсто.

У резултујућој политичкој кризи крајем 2001. године аргентинске владе су се смењивале једном месечно, па онда чак једном недељно. Једна од њих је у последњој недељи 2001. године престала да враћа дуг од 132 милијарде долара (стручни термин на енглеском – совереигн дефаулт). Следећа је, пар недеља касније, престала да брани паритет валуте. Пошто владе ове кораке нису предузеле плански, већ су на њих биле принуђене недостаком новца, у стихијском расплету је наступио период економског и финансијског хаоса, при чему је током следећих пола године валута изгубила више од 70 одсто вредности – долар се мењао за скоро четири пезоса.

А онда се економска ситуација стабилизовала и у трећем кварталу 2002. економија је први пут после четири године почела да расте. До 2011. године је порасла за 94 одсто. Све то догађало се док је остатак света таворио у кризи, која је почела 2008. године. После само две и по године раста бруто друштвени производ (БДП) достигао је ниво од пре почетка кризе.

Аргентина се, уз жестоко противљење ММФ, у преговорима са повериоцима 2005. године договорила да им врати око 30 одсто оригиналног дуга путем репрограмирања отплате. Јануара 2005. године у целини је исплатила заостали дуг ММФ, који је одбио да га репрограмира и тако га скинула са грбаче са идејом да од њега више никад не позајмљује. И гле чуда: недуго потом, Аргентина опет добија приступ глобалном финансијском тржишту и на њему пласира државне обвезнице. Како и зашто? Па зато што је земља, поштеђена враћања кредита и бесомучног стезања каиша, током пет година (2003-2008) остварила просечну стопу економског раста од скоро 10 одсто годишње (што је 5-10 пута више него у развијеном свету у истом периоду), а 2011. године и преко осам одсто годишње. [1]

Аргентина је све то постигла реинвестирањем у сопствену економију оног новца који би иначе одлазио страним повериоцима без иоле значајнијег прилива страног капитала. То значи да је примењен модел потпуно супротан ономе чему учи неолиберална економска догма, што је било спровођено од 1998. до 2002. године. Дакле, Аргентина је одустала од тога да је најважнији приоритет економске и финансијске политике земаља у развоју да задовоље очекивања међународних инвеститора и тржишта државних обвезница као јединог начина да се привуку директне стране инвестиције. Упркос том примеру ефективне алтернативе, неолиберална догма је папагајским понављањем данас медијски наметнута јавности свуда у свету, и у Грчкој, а и код нас.

Током периода опоравка инфлација у Аргентини је била повећана, али је влада одлучила – опет потпуно супротно неолибералној економској догми – да не жртвује економски раст борбом против инфлације. Следила је пример Јужне Кореје, која је током 70-тих и почетком 80-тих, кад је превалила пут од сиромашне до развијене земље, имала сличан ниво инфлације као Аргентина у том периоду.

Упутно је осврнути се на следеће конкретне податке [1] који илуструју оно што је Аргентина постигла за своје грађане од када се растеретила враћања кредита и бесомучног стезања каиша:

– Године 2002. више од 50 одсто становништва Аргентине било је испод прага сиромаштва, а више од 25 одсто било је екстремно сиромашно. До 2010. се број сиромашних смањио за више од три пута, на 14 одсто, а број екстремно сиромашних за четири пута, на 6,5 одсто;

– Социјалне разлике између екстремних пет одсто популације су се преполовиле углавном тако што се приход оних на дну повећавао, а да приход оних на врху није битно опао;

– Незапосленост је пала са преко 25 на 8 одсто а проценат становништва у радном односу се повећао на 56 одсто, што је више него икад у историји земље;

– Социјална потрошња се утростручила мерена у константним доларима (тј. без ефекта инфлације). Године 2009. уведен је нови социјални програм најширих размера, усредсређен на смањивање сиромаштва и бољитак деце.

ТОДИЋ *