Један дан сам био у Аустрији. Домаћини су били љубазни и предусретљиви. У три наврата су ме водили да једемо. У најбоље ресторане. Нажалост, упркос њиховој срдачности, нисам успео да се наједем. Осим црног и укусног хлеба.
Српска храна је најукуснија храна на свету. То није само моје мишљење, него свих странаца са којима радим. Мешавина Истока и Запада се најбоље осећа у српској кухињи. Која је спој и једне и друге цивилизизације на српски начин. Тако настаје оригинална српска храна.
Најлепшу пицу на свету једем у Србији. Италијанске пице ми се не свиђају. Тесто није мекано и сочно као код нас, сувише је суво и дрвенасто.
О месу нашем могу да пишем три дана. Нема у свету тако укусног меса . Ћевпчићи у Инстанбулу не могу да се мере са ћевапчићем из Новога Пазара. О лесковачким специјалитетима се могу романи у наставцима да пишу. Роштиљ у Лесковцу и Нишу је бољи него роштиљ у Београду.
Кисели купус у најелитнијем ресторану у Цхуру, Швајцарска, бљутав је и гњецав. Кисели купус у Србији шкрипи под зубима.
У Казакстану нас нуде са јагњетином која има 70 кг. У Србији то није јагњетина. А наша јагњетина са ражња је прави специјалитет за странце. Погача испод пеке. Сјенички сир. Ајвар. Кајмак.
Након петооктобарског преврата, изнео сам идеју новој власти како да организујемо извоз наше хране по свету. Идеја је била оригинална. Заснована на мојим искуствима са тржишта.
Заснована на томе да сам 1993. отворио ресторан у Софији, који је фантастично радио.
Проблем наше пољопривреде је што ми извозимо сировине. На тај начин највећу зараду узимају гросисти.
У суботу сам у Цириху на уличној продаји воћа и поврћа у главној улици видео да паковање свежих малина од 150 гр кошта – 4,95 франка. То значи да је 1кг роланда на продаји – 30 франака. Извозна цена смрзнутог роланда је у априлу достигла 3,50 евра.
Шта треба да радимо да би нам извоз пољопривредних производа достигао 100 милијарди евра?
Предлагао сам тих година да отворимо са нашим људима из расељања 4.000 продавница и 4.000 ресторана по свету. Продавница од 200 квм и ресторан од 400 квм сасвим су довољни за директну продају наших производа. Требало је закупити хладњача од 20.000 т у неколико великих градова за дистрибуцију наших производа : Москва, Беч, Франкфурт, Торонто, Чикаго, Лос Анђелес и Сиднеј. Те хладњаче би омогућиле поуздано снабдевање наших продавница и ресторана.
Стварањем оваквог ланца продавница и ресторана као српског бренда, који би се заштитио у свету, омогућио би нашим произвођачима да дођу директно до купаца. То до сада нико није радио. Али, захваљујући томе што имамо четри милиона људи у расејању, можемо да направимо овакву српску пословну мрежу. У то сам потпуно сигуран.
Цене наших пољопривредних производа би се у извозу вишеструко увећавале.
Рецимо, уместо да малину продајемо гросисти на шлепере, исту ту малину можемо , добро упаковану, продавати на граме у нашој продавници или у колаче, по много већим ценама, у нашем ресторану. О томе ниједан српски политичар није хтео да разговара са мном. Ништа нису разумели.
Ево, поново обнављам ову идеју.
Када будемо ове лудаке сменили и када дођу државници који знају да воде Србију и који воле Србију, онда ћу бити спреман поново да изложим читав пројекат извоза наше хране.
Важно је само да сачувамо укус наше хране. То се може урадити само ако се протера ГМО храна. Ако се тајкунима конфискују пољопривредна добра која су отели. Ако се сељацима омогући да обнове задруге. Ако држава стимулише производњу органске хране. Ако се заштити српски бренд хране и омогући људима да слободнопроизводе, без надзора бриселских инквизитора.
Када се направи таква државна политика према аграру и селу, онда ће људи из сопственог интереса напуштати пренасељене градове и живеће на селима, јер су ближи природи. Повратак природи је повратак самоме себи и својим људским вредностима.
Извор: dragas.biz, видео: NTO Serbia