Прочитај ми чланакКолики је јавни дуг Србије сада, а колики је био за време претходне власти? Једноставно питање, делује. И збиља, врховни тумач садашњости и прошлости, познат и као председник Србије, увек је расположен да о овоме говори, некад и више пута дневно, и тако годинама. Но, видећемо да ли ће се такво расположење наставити и даље, након што се сада јавни дуг приближио веома близу 30 милијарди евра.
На пример, слушамо Вучића у априлу ове године: данашњи јавни дуг је 26 милијарди евра, рекао је тада Вучић, додао да је 2012/2013 године био 21,1 милијарди евра, рекао да се однос јавног дуга и БДП готово и да није увећао “упркос поплавама и корони”, па закључио да је јавни дуг 2012. био 56 одсто БДП-а, а да је “данас 58 процената” БДП.
Све је јасно, зар не? Срећу, додуше, мало квари оно што и “врапци знају” – небројено много пута је председник говорио да је, када је он дошао на власт, јавни дуг био 79 одсто: председник, изгледа, не рачуна да је био на власти од 2012. до 2014. године, те се године, изгледа не броје.
Но, шта је све од овога тачно? Читаоци се неће изненадити – готово ништа. Малтене ниједна бројка у овој Вучићевој изјави из априла – а она је узета јер садржи цео комплекс неистина о јавном дугу, чији се делови непрестано понављају и пропагирају кроз режимске медије – није тачна, а није познато ни да ли је било каквог реаговања на ове дебело прекрајане бројке зарад политичке пропаганде.
Најпре, оно што Вучић стално напомиње, а тачно је: није толико важно колика је апсолутна висина јавног дуга (у динарима или еврима или доларима), него је важно колики је однос дуга и бруто домаћег производа (БДП), односно, да ли је земља способна да тај дуг враћа.
Самим тим, његово (нетачно) поређење апсолутних износа дуга из 2012. и из априла 2021. нема много смисла – на крају 2012. (кад је Вучић, са Дачићем и Динкићем на власти већ скоро пола године) укупни јавни дуг био је 17,7, а не 21,1 милијарди евра, што је тада износило 52,9 одсто БДП-а. Ово су званични подаци Министарства финансија.
Претходно, влада Мирка Цветковића је наследила јавни дуг од свега 26,8 одсто БДП-а, односно укупно 8,8 милијарди евра. Но, “у аманет” је добила и светску економску кризу, а са своје стране је повукла катастрофалне потезе подлежући политичким уценама ПУПС-а – зарад опстанка коалиционе владе, пензије су за само пола године повећане за скоро 30 одсто. Овиме је постављена “темпирана бомба” у јавне финансије, јер је тај трошак постао системски: усред кризе, знатно су пали приходи државе, расходи се нису смањивали, самим тим порастао је и дефицит, односно разлика између прихода и расхода.
Да би запушила рупе, држава је могла или нешто велико да прода, односно приватизује, или да се задужује, и то по високим каматним стопама – а очито да није било политичке воље да се скрешу јавни расходи. Негде крајем 2011. или почетком 2012. јавни дуг је прешао законом прописану границу од 45 одсто БДП-а и до дана данашњег држава на овај начин крши сопствени Закон о буџетском систему, наравно, без санкција, с обзиром да их закон није предвидео.
Како је већ било речи на овом месту, ни након промене власти, од 2012. до 2014. држава није водила адекватну фискалну политику, с обзиром да су дефицити били огромни, што је за последицу имало и даље непрестано повећање јавног дуга. Вучић и тумачи Вучића одричу се одговорности за тадашње вођење ове политике, уз изговор да СНС није контролисао министарство финансија, нити министарство привреде (Динкић&Динкић) све до избора 2014. године. Формално, то је тачно, али, суштински, Вучић је био тај који је – поред живог министра финансија и привреде – потписао међудржавни споразум Србије и Уједињених арапских Емирата, којим се сви каснији уговори изузимају из правног система Србије, и из којег су проистекли и Београд на води и Ер Србија и ко зна шта све не; Вучић је био тај који је лепио знак “Мерцедеса” на Икарбус, “доводио” фабрику чипова, спасавао ФАП, обећавао да ће пензије последње да дира, па их смањио непуних 6 месеци касније…
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 3, 2021
У априлу 2014, када Вучић постаје председник Владе Србије, јавни дуг био је 62,7 одсто – далеко од оног непрекидног понављања да је наследио дуг од 79 одсто БДП-а. На крају 2015. дуг достиже 76 одсто БДП-а. Међутим, током 2018, Републички завод за статистику извршава ревизију података о номиналном БДП-у за све године уназад и одједном, вредност јавног дуга у односу на БДП преко ноћи пада за 4 процентна поена, на испод 60 одсто.
Постоји и још једна “папирна” зачкољица, која почетком сваке године, исто преко ноћи, обара удео јавног дуга у односу на БДП – наиме, сваког јануара јавни дуг почиње да се рачуна у односу на процењену вредност БДП-а на крају те године, иако је тај раст БДП-а тек пројекција, која не мора да се испуни.
Тако, мало ко се сада сећа славодобитне вести из јануара 2020, када је објављено да је јавни дуг пао на 48,9 одсто БДП-а: тадашњи дуг, који је већ прешао 24 милијарде евра, рачунат је у односу на процену колико ће БДП порасти до краја године. Но, епидемија је помрсила планове: уместо 4 или 5 одсто раста, Србија је забележила пад БДП-а од 1 одсто, што се аутоматски одразило на ниво јавног дуга.
А онда је дошло и “епско” задуживање у борби против епидемије и борби за гласове: тих 24 милијарде евра у јануару 2020. за нешто више од годину и по дана нарасло је на 29,37 милијарди, колико је, према прелиминарним подацима Управе за јавни дуг, држава била дужна на дан 29. септембра 2021.
Председник обећава да јавни дуг на крају 2021. неће прећи “границу од 60,5 одсто БДП”, мада је нејасно ко је ту границу и како поставио, с обзиром да је дозвољена граница задуживања за ЕУ земље још од 1992. године – 60 одсто БДП-а.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 3, 2021
Могло би се мирне душе рећи да су се земље са привредним падом због пандемије бориле управо на тај начин – задуживањем. Но, са Србијом је проблем двојак: велики новац је био узет да би пред различите изборе било подељено 100 или 30 или 50 евра свим грађанима, и онима којима треба и онима којима не треба. Други је проблем пораст јавног дуга због изградње преко потребне инфраструктуре: није проблем што се граде путеви или болнице, него што се апсолутно сви велики инфраструктурни пројекти раде договорно, само са једним партнером, уз најважније детаље сакривене од јавности.
Чим нема конкуренције, цена радова расте, па смо сведоци да држава гради путеве по невероватно високим ценама, без икаквог освртања на то да ли је на том месту баш потребан ауто-пут, или можда само брза саобраћајница, да ли ће и када та инвестиција бити исплаћена, ко је уопште и када утврдио да је та инвестиција заправо потребна држави…
Штавише, највећи број планираних инвестиција део је фантомског СНС плана названог “Србија 2025” – ту се налазе и ауто-путеви и метро и пречишћивачи воде и ко зна шта све не – а да јавност никакве детаље о овоме не зна. Овим планом, за којег је јавност сазнала, а како би друго, на једној од бројних конференција за медије, предвиђено је инвестирање од бар 14 милијарди евра новца грађана: до дана данашњег нисмо сазнали ништа више од тога што смо чули на тој конференцији у децембру 2019.
Није, дакле, проблем задуживање због изградње инфраструктуре. Проблем је што се та инфраструктура планира тако што председник каже “правићемо овде ауто-пут” и државни систем то мора да прати; СНС каже “ово је план за Србију до 2025. године”, и цела држава усмерава се према томе, а да јавност остаје у мраку, без икаквих детаља. Као и у осталим областима, проблем је непостојање контроле и одговорности у заробљеној држави, а цену, и овако и онако плаћају грађани.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 3, 2021
