Прочитај ми чланак
Да се не лажемо, проблем целе Европе су у последњих 20 година постала два фактора, а оба су на крају повезана с економским опстанком, и искрено не видим како ће се европски народи извући из тог проблема.
Први је ужасно лоша демографска стуктура, огроман пад наталитета, како у економски развијенијим земљама Европе, тако иу оним мање развијенијим, где и ми спадамо.
Други фактор су постале банке, или како је рекао један мој пријатељ „банке су постале цркве“.
У економски неразвијеним земљама Европе, на пад наталитета је утицао лош животни стандард и небрига држава, што је довело до, разумљиво, мањег рађања деце.
У западној Европи, парадоксално на пад наталитета и лошу демографску структуру, управо је утицао виши стандард живота.
Једноставно, у развијеним земљама Европе, људи су живели „пуним плућима“, уживајући у својој економској слободи, без размишљања о будућим генерацијама.
Живело се слободно и без предрасуда, што је довело до тога да су многи ступали у брак доста касније, број деце у породицама се смањивао, а број развода се повећао.
Европа сада плаћа цех, свог разузданог живота, кроз лошу демографску структуру.
Наиме, број оних који раде и својим радом, доприносе друштву кроз плаћања давања, које се користе за исплаћивање пензија, оних старијих који не раде, као и социјалних група, из године у годину се смањује.
И тај однос, уопште не иде на руку развијеној Европи, што је већ сад довело до тога да Европска комисија, предлаже скоро потпуно укидање границе за пензију или у једноставном значењу, повећање до 75 године живота.
Последњих година просечна старост за одлазак у пензију у ЕУ колебала се око 61-62 године, заоставши само за Јапаном (70 година) и САД (65 година). При томе, по прорачунима експерата Европске комисије, за 10 година потребно је максимално повећати обим пензионих фондова. Упоредо с тиме, демографске тенденције сведоче о прогресивном старењу становништва Европе, које је у стању појести сваки пензиони фонд.
Решавање проблема баласна пензионих и других социјалних трошкова у скорије време може постати ствар преживљавања не само Европске уније или зоне евра, већ и владајућих елита у конкретним европским земаљама.
С друге стране, због лоше економске ситуације, а ради се о временском периоду од најмање 50 година, становници источноевроспких земаља су напуштали своја огњишта и одлазили „трбухом за крухом“ у западноевропске земље, где су сад већ њихова деца, прихватила обрзац живљења модерног европског човека.
Они који су остали, гледали су преживјети како тако, и између осталог, опет је и због тога дошло до пада наталитета и лоше демографске стуктуре иу тим земљама.
Да би развијенији европљани одржали своје високе економске и социјалне стандарде, и „живот пуним плућима“ последњих тридесетак година, а политичари у тим државама опстали на власти, морали су у банкама узимати зајмове.
И тако су полако, али сигурно задуживали своје државе, што би наш народ рекао „живело се на креду“.
Сада су дошли у ситуацију, да иду у те исте банке, и да моле „чуваре новца“, да одгоде пристигле обавезе на наплату.
На другој страни, Источноевропљани су дочекали демократске промене и транзицију, брзи прелазак из комунизма у капитализам, осетили су дах слободе и похитали у банке, како би надокнадили све пропуштено у својим животима, да и они мало „продишу пуним плућима“.
Путовања, станови, аутомобили, бела техника, све оно што им је недостајало у животу, боомбардирани лепим сликама и причама које су долазиле са Запада, не размишљајући о томе што ће се десити, када и тај сан прође.
И прођоше као Пишоња и Жуга у истоименој песми, „Боже, како неки могу горе, а ја и Жуга, ни на море“.
Е па, Пишоња и Жуга су платили цех свог маштања, младалачког лудила и примамљивог живота …
Све је то довело до тога, да сада већини људи, када се одбију рате за кредите, остаје врло мало за живот, чак и за храну.
Младе демократске државе и њихови политичари, због великих прохтева, а малих могућности, и због жеље за влашћу (власт даје моћ), зависе од разних инвестиција и кредита с тог презадуженог запада.
Обични људи повећавају своје дозвољене минусе у банкама и стално стрепе због курса евра или франка, јер им то повећава рату за кредит, а од тога им сада зависи све остало у животу.
Политичари моле исте те банкаре за нове кредите и инвестиције, као и за очување кредитног рејтинга.
И тако смо доспели у ситуацију, да више нико не иде у цркву да се моле Богу, већ се сви моле банкама, да прође финансијска криза и не би ли их измолили да сачувају стари или добију нови кредит.
Већина људи у Европи у овим временима, буди се с мишљу какав је кредитни рејтинг њихове државе, а не какво ће време бити данас.
Тако су банке постале цркве …
И онда се питамо зашто највеће плате имају запослени у банкарском сектору.
Да се не лажемо … него да се погледамо у очи, људи су постали себични, оно што смо посејали, то ћемо и жњети.
(Адванс)
