Прочитај ми чланак
Да сам на месту Томе, Вучића и Дачића, више бих покушао да разумем оно што су ми у прошлу среду поручили грађани Љига него оно што ми сваког дана сервирају истраживачи јавног мнења. Елем, стотине Љижана су направили живи зид око локалног центра за социјални рад, спречивши да њихова трогодишња суграђанка Реа Матијевић буде одузета од мајке и одведена оцу у Хрватску. Не бих улазио у праведност судског спора око детета између оца, Хрвата из Загреба, и мајке, Српкиње из Љига, тек српска држава – суд, социјални радници и полиција – у среду су радили на томе да мала Реа буде одвојена од мајке и изручена оцу, који ће је одвести у Загреб. Грађани су изашли на улицу и Реа је остала с мајком у Љигу.
Истог дана у парламенту се водила расправа о томе што је Србија подлегла притиску Европске комисије и, супротно својим интересима, задржала царинске повластице за цигарете из Хрватске из времена кад она није била чланица ЕУ. Љајић је сведочио да је Србија била изложена прохрватском притиску из Брисела и да би, да није донела одлуку противну својим интересима, извештај ЕК о „напретку“ Србије на путу у ЕУ био лошији. Није то било мање понижење од посете хрватског председника Иве Јосиповића Београду, који је месецима одбијао контакте са Николићем, условљавајући их тиме да се овај „поправи“, а кад се Тома поправио, Иво је примљен са свим почастима, пуштен да се обрати посланицима у парламенту, и то пошто је рекао да хрватска влада неће повући циничну оптужницу против Србије за „геноцид“.
Нешто ми каже да је Јосиповић отишао у Љиг, нико тамо не би протестовао против те понижавајуће посете, као што ми каже да би се подигао чак и Београд да је мала Реа са својом мајком уточиште од „хрватске правде“ нашла у њему. Шта нам то говори?
Како је могуће то да Ивица Дачић каже да нико нормалан није против уласка у ЕУ и да ни мало не страхује за своју политичку будућност; да Вучић и влада доносе економске мере за које знају да неће дати резултат и да се разбијају од гласова на локалу. На све то Срби ћуте, не показујући емпатију чак ни према сопственој будућности, а онда експлодирају у Љигу, погођени једном људском судбином, од чијег разрешења ће можда бити боље само њиховој савести и осећању за правду и ничем више.
Било би сувише једноставно закључити како је ту реч о народном разочарењу у политику. Наиме, реч је о јединственом примеру народа који је за последњих сто година устајао толико пута да га је то преполовило. Наравно, ниједна слобода није умела да пева толикој жртви, на страну што ова коју данас живи јесте ругање свакој глави која му данас недостаје. За последње две деценије исти тај народ устајао је још два пута – први пут његову енергију је као пијани милионер трошио Милошевић, други пут наругали су му се петооктобарци.
Тај народ данас живи на својој емотивној резерви, као војник на фронту коме је остао још само један метак у цеви, док му се непријатељ приближава на пушкомет са свих страна. Практично гледано, тим метком може да убије сваког од тих који му прилазе, али само једног. И тај метак чува, можда за решење које ће му се указати, а кога још нема на видику, можда за непријатеља који му најближе приђе, можда за себе самог.
У среду га је у Љигу испалио да би заштитио једну девојчицу, исто онако као што га није испалио за Косово, као што га је штедео док му је земља комадана и пљачкана, као што га неће испалити док га преумљују и понижавају. Зато је био спреман да гласа и на власт доводи и најгоре, само под условом да му не дирају тај метак, као што није хтео најбоље јер су му управо тражили то једино зрно, а нису умели да му кажу шта ће кад га испуца.
А онда га је испалио за девојчицу из Љига, можда зато што је знао и да то може да изнесе и шта ће после, а можда и само зато што није могао да гледа то одвођење и то понижење. У сваком случају, рекао бих да је тиме исписана српска граница, последња од последњих црвених линија. Биће то породица.
А онај ко данас верује како га Срби воле и верују му зато што део њих гласа за њега, тај не само да греши него се игра сопственом главом, не знајући шта му Срби у свом ћутању мисле. Још више греше они које испуњава задовољством уверење како су успели Србе да превеслају. Ко је ту заиста превеслан сазанаће се тек у последњим кадровима филма. У којима ће бити што бити не може.
(Нови стандард)
