Прочитај ми чланакГодину дана касније, каже Игор A, упркос бољој финансијској ситуацији, у Хрватској је живео мирније и имао мање брига.
Игор A. (26) је дипломирани професор физичког васпитања. У Немачку је дошао у јануару ове године. Живот у Хрватској претварао му се у борбу за преживљавањем без светле будућности. Претварао се у одбијања за послове за које се пријављивао. Никако није могао да пронађе стални посао иако после завршетка факултета није много бирао.
– У Немачку сам дошао јер нисам знао шта ћу више са собом у Хрватској. Имам супругу, узели смо се пре две године. Нисмо могли да планирамо ни дете јер нисам имао посао, а она је тек повремено радила. Могу да кажем да смо преживљавали крпећи се уз помоћ родитеља – открива Игор.
У Немачку је дошао из једног малог места из околице Нашица.
Гледао је пријатеље и познанике како одлазе у Немачку и мислио:
„Aко могу они, што не бих и ја? Није важно који посао ћу да радим само да зарадим.“
Оставио је супругу у Хрватској и дошао у Штутгарт.
– Уз помоћ пријатеља пронашао сам један нижеразредни немачки фудбалски клуб у Штутгарту. Позвали су ме на пробни тренинг и кад су видели како играм, пронашли су ми полудневни посао комби возача за једну фирму која превози кућне апарате на адресе. Такође су преузели на себе и део станарине и давали ми мали хонорар за наступе. Било је боље него у Хрватској, али опет недовољно новца да сам могао да будем задовољан – каже.
Како би више зарадио, прихватио је да ради као молер код једног Хрвата премда тај посао никада није радио. За почетак је радио повремено. Потреба га је натерала да брзо овлада и тим занатом. Радио је пола године, а онда је на наговор једног Немца, који је био спонзор немачког клуба за који је играо, отворио молерску фирму.
– Он ми је проналазио послове, а ја сам радио. Како сам имао све више посла, запослио сам још два наша човека који су дошли као и ја из домовине. Тај посао није тежак, али ни лак, пуно се ради да бих нешто зарадио – наставља своју причу.
Будући да се и финансијска ситуација поправљала, у Штутгарт му је стигла и супруга. И она је врло брзо почела да ради и то као домаћица у једном хотелу. Радила је све, од рецепције па по потреби и до намештања и чишћења соба. Диплома коју је имала (више економска) није јој ништа значила.
Aли, са отварањем фирме су настали нови проблеми. Ни Игор ни његова супруга још нису добро говорили немачки језик.
– Како сам имао све више посла, требало је испуњавати и све више документације, плаћати порез и остало. Будући да нисам знао довољно добро немачки језик, саветовали су да нађем једног нашег пореског саветника који ће ми водити књиге и радити пријаве пореза. Рачуни су били све бројнији и није било лако све то пратити – рекао је саговорник.
У клубу где је играо понудили су му да као дипломирани професор физичког, тренира њихову децу. Прихватио је и то за неки мањи хонорар и почео три пута недељно да тренира њихову децу. Деца су брзо напредовала, резултати су постајали све бољи. Будући да његов рад није остао незапажен, из клуба су му дозволили да за малу накнаду користи њихове терене за приватне тренинге деце.
Послушао је савет из клуба и покренуо још један бизнис, овог пута тренерски. Онај молерски посао је све ређе стизао да ради иако је још имао отворену и ту фирму. Осим тога, што је више радио више је зарађивао, али је имао и све више папирологије.
– Највише су ме убијали којекави рачуни који су стизали. Понекад сам имао осећај да због те папирологије не могу да се извучем из целог тог вртлога. Страх ме је био да потпишем било шта јер нисам био сасвим сигуран шта потписујем. Морао сам да се поуздам у Хрвате који добро знају језик или да зовем пореског саветника који све наплаћује. Зато сам имао увек некакав стрес и неизвесност – прича Игор.
Данас, годину дана касније, кад се осврне каже како мора да закључи како је упркос бољој финансијској ситуацији, у Хрватској живео мирније и имао мање брига.
– Наравно да ми се долазак финансијски исплатио. Aли, морам да признам, да ми је квалитет живота овде у поређењу с Хрватском, далеко лошији. Немам готово ни један слободан дан. Водим фирму, радим од 12 до 14 сати дневно. Тренирам поподне с децом, а викендом водим њих на утакмицу, а поподне и сам играм за свој клуб. Не успевам да се одморим. И тако из недеље у недељу – каже.
Вероватно ће многи кад ово прочитају да кажу:
– Има фирму, а јадикује – али сви који су прошли сличан пут знају да је такав живот у Немачкој. Знају да се овакве и сличне приче догађају нашим људима у Немачкој без обзира што ће некима изгледати и као невероватне.
