Прочитај ми чланак
Поводом текста Александра Јовановића Стање ствари у дилетантско-сплеткарошкој секцији српских интернет медија
Небојша Малић: Силоватељ интернета
Овде у Америци, где силом прилика живим већ скоро 20 година, има једна пословица: кад схватиш да си у рупи, престани да се укопаваш. Александар Јовановић, уз све знање енглеског, ње очигледно није свестан.
Два пута прочитавши његову реплику на јучерашњу изјаву којом смо Александар Лазић, Стефан Каргановић и ја покушали да се одбранимо од његових увреда, клевета и измишљотина, још увек не знам шта је тачно „писац хтео да каже” осим да је паметнији, креативнији, моралнији, итд. од нас.
„Примери” које наводи најбоље показују да ли то његово убеђење одговара стварности. Тако тврди да сам ја написао и уредио своју страницу на српској Википедији, иако је званична уређивачка политика Википедије да особама није дозвољено да уређују или мењају сопствене одреднице. Ја се већ три године трудим да исправим грешке у том тексту, настале на основу добронамерних али погрешних тумачења моје службене биографије са Antiwar.com – без успеха.
Исто тако, Јовановић оптужује мене да сам „украо” текст Степског сокола „Цивилизацијски избор” – притом наводећи наслов из „Новог стандарда” али спону на превод који сам објавио на „Соколу”. А тамо се, гле чуда, јасно види да је Степски соко аутор, а на дну текста стоји „превод и обрада Сиви соко”. И још је све веома јасно представљено као цитат. И слепцу је јасно да сам и у овом и у сваком другом случају испоштовао што аутора оригинала, што етику и морал. За туђе грешке нисам и не могу да будем одговоран.
Али џабе чињенице и очигледни докази кад Јовановић све уме и све зна – чак и шта смо Степски соко и ја писали једни другом у мејловима („просто сте слагали”). „Зна” и да се ја наводно рекламирам код Степског у коментарима. Истина је да сам једном или двапут споменуо неки свој наступ у медијима, јер је био релевантан за дискусију (што да пишем коментар, кад сам већ то рекао на РТ?), али немам никакву потребу да се рекламирам код њега. Човек је читалац и коментарисао је на Соколу пре него што је почео свој блог. „Зна” Јовановић и где сам ја студирао, мада није проверио чињеницу да је тај универзитет у Ајови основан 1895. Можда није Харвард или Јејл, али какве су сподобе отуд долазиле, и боље је што није. У сваком случају, не дозвољавам никаквом надри-продуценту и филмаџији без снимљене минуте да га пореди са Мегатрендом.
Јовановићу, више је него јасном сваком нормалном човеку да ви овде силујете интернет, и да градите себи лик и дело тако што вређате друге. Препоручио бих вам да одете у e-novine, да не мислим да бисте се тамо у року од три дана посвађали са Petrom Lukovićem и оптужили га да вам „краде интелектуалну својину”.
Иначе, правилан изговор је сејкер, а не „секр”.
Без имало поштовања,
Небојша Малић
Александар Лазић: Улога мог сајта у уништавању Степског сокола на српском (и А. Јовановића лично)
Признајем да ми је тешко да улазим у полемику са А. Јовановићем: упознат сам са истинитошћу оног да је „посао такав, ни ја га не волим“ (Били Питон) – али шта одговорити човеку који не зна ни како му се зове сајт који води, те два пута у свом одговору пише „Ћирилисано“ а не „Ћирилизовано“? Другим речима, како да се и мој најблажи одговор не схвати као „непропорционална примена силе“?!
Дакле, најрадије био оставио г. Јовановића да „рише и брише“, да мрчи килобајте на сајтовима које још није напустио или одакле још није избачен – и то бих урадио да није било његове оптужбе да сам га „покрао“, тј. дистрибуирао плагијат његовог рада. (Од сомнабулне оптужбе да сам ја, са А. Јовановићу од раније познатим Н. Малићем и С. Каргановићем, планирао да преузмем његово „чедо“ – The Saker Српски, тј. Степског сокола на српском, у свом тзв. одговору а под притиском аргумената наш је „шеф и продуцент“, срећом, одустао.) Елем, немам мало година, а ево ово је први пут да ме је неко оптужио да крадем: јесте да долази од неког попут А. Јовановића, али не могу да се сажалим и не одговорим му како заслужује!
Да поновим за оне са „јефтинијим улазницама“ (читај: срећнике који нису ни чули за А. Јовановића, а камоли за његов „плодоносни преводилачки рад“): пример који „шеф и продуцент“ наводи (Пол Крејг Робертс: Вашингтон тера Русију на тежак избор – вазалство или рат | Стање ствари) – уредно је преузет и потписан са сајта Webtribune.rs. На то А. Јовановић тврди да сам „покрао његову интелектуалну својину“: другим речима, и данас кад сам – такође са тог сајта –пренео П. К. Робертса требало је да спроведем опширно истраживање да није случајно наш најбољи преводилац (и прочаја) то већ посрбио. Не бива то: узео од њих, њих потписао; са њима нек г. Јовановић види да ли су кривотворили нешто. И, узгред, нисам рекао „па шта, и мене краду“, него сам га замолио да не лелече више, јер „људи трпе, а жене наричу“.
***
А сад да ово све пробамо да озабавимо, у мени драгој форми „Истражног поступка“:
Име, презиме, и у ком сте својству овде?
Александар Лазић, надри-уредник.
Наведите зашто сте овде.
Део сам удруженог злочиначког подухвата.
Наведите остале чланове вашег клана.
Н. Малић и С. Каргановић.
С којим сте се пакленим циљем удружили?
Циљ нам је био да, свим расположивим средствима, уништимо А. Јовановића.
Наведите пуно име г. Јовановића и генералије.
Александар Ацо Јовановић. Шеф. Продуцент. Преводилац. Уредник, али не „надри-уредник“.
Оцените како васколике набројане функције А. Јовановић обавља?
Најбоље у васељени, боље и од „Дебелог Шефа“.
На чему заснивате такав став?
А. Јовановић је обишао (скоро) све сајтове на српском Интернету, и није нашао себи достојног уредника.
Набројте сајтове.
Имајући у виду да је на неким сајтовима био више пута (свађао се & мирио), немојте ми узети за отежавајућу околност што ћу сајтове навести по једном, и можда не баш хронолошким редом: Магацин, Србин.инфо, Фејсбук репортер, Стање ствари, Срби на окуп…
Да ли је своју глад за правим уредником г. Јовановић покушао да утоли у иностранству?
Јесте! А. Јовановић је, помислили смо, нашао своју срећу када је успоставио сарадњу са Степским соколом, The Saker-ом како га он зове.
Да ли је остао са тим Соколом?
Не, ни тај Соко није био довољно добар за њега… Заправо, био је добар, док му ми (из удруженог злочиначког подухвата) нисмо „потурили клипове у точкове развоја“, а онда се и Јовановић сетио да је Степски соко његов „анонимни руски пријатељ“…
Значи, г. Јовановић није знао да је Степски соко, заправо, блогер коме се не зна право име и презиме?
Немојте ме држати за реч, али ако г. Јовановић не зна да ли му се сајт зове „Ћирилисано“ или „Ћирилизовано“…
Опишите своју кривицу.
Био сам завидан због великог успеха А. Јовановића, и пробао сам на сваки начин да му напакостим. Прво, нисам пристао да будем аутор код њега, иако ме је он неколико пута звао. Друго, мучки сам на свом сајту објављивао текстове које он није желео да преведе, све надајући се да ће му Степски дати отказ а ја да му преузмем „франшизу“…
До сада је све логично, али зашто му сада не преузмете „франшизу“, сајт је слободан и нико не ради на Степском соколу на српском?
Могу ли да променим питање?
Записник написао и потписао оптужени
Александар Лазић
