У политици се Никола Пашић сматрао мудрим, сталоженим и упорним политичарем. Говорио је: „Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда немамо“. Ипак, добијао је он на свој рачун многе и разноврсне критике.

Новинар Пера Тодоровић, некадашњи саборац из Радикалне странке, овако га је описао: „Пашић је до века био страшан сметењак, шепртљан и оклевало. Вечито шепртљање и кубура – то је најбитнија карактерна црта Пашићева. При свакој мало озбиљнијој ствари он се устумара, вије се као душа грешника, и не знаш да ли се више ускубурио пред мишљу или пред делом. Он никада не зна јасно ни шта хоће ни шта неће. Он хоће све и неће ништа. Он догађајима не излази у сусрет, он увек гегуца за њима“.

Велики српски пријатељ швајцарски лекар Арчибалд Рајс у својој чувеној књизи „Чујте Срби!“ позабавио се и Пашићем, па је приметио и то, да је велики српски државник током деценија у политици постао богаташ: „Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи. Рећи ћете ми да је жена Пашићу донела леп мираз. Шта је, међутим, тај мираз у поређењу са оним што је он оставио после смрти? Сламчица и ништа више“. Рајс је замерио Пашићу и на превеликој попустљивости према сину Радету који је, уз лекарско уверење, био ослобођен ратовања на Балкану, а онда банчио по Паризу.

Пред Балканске ратове 1912. и 1913. у Београд је, као дописник Кијевских новина, дошао Лав Давидович Бронштајн, познатији као Лав Троцки, каснији оснивач Црвене армије и смртни непријатељ Стаљина. Одсео је у хотелу Москва и остао је у српској престоници све до почетка Првог светског рата, а о вођи радикала и владе записао: „Пашић је лишен говорничког сјаја и талента. Али, о томе, као и о свему у Србији, постоје бар два мишљења. Једни верују да је сам Господ Бог лишио Пашића тог дара. Већина Срба, међутим, мисли да је ово срачуната Пашићева поза“.

Срби су у Првом балканском рату 1912. ослободили Македонију турског ропства. За разлику од сина, Пашић је одмах обукао војничку униформу. У ослобођеном Скопљу је сусрео Велизара Јанковића, министра привреде и упитао га: „Овај, ти ли си, деме?“. Велизар му је одговорио: „Ја сам“. Пашић му је објаснио: „Овај, јесте, знаш, ја обукао униформу, па не могу да те познам“.

Слободне скопске улице је испунила светина, па се и Пашић задесио у једној огромној гомили народа. Поред њега је стајало десетак хоџа, и таман када је кренуо да поразговара са њима, пришао му је један његов секретар и нешто му шапнуо. „Овај, добро, сад ћу ја доћи, само да се питам са овим нашим новим суграђанским поповима“, рече Пашић показујући на хоџе.

Нушић на коњу

Аустријанци су 1908. припојили Босну и Херцеговину, што је изазвало незапамћене уличне протесте у Београду, којима се придружио и ранији дипломата, а тада новинар Бранислав Нушић. У родољубивом заносу, он је узјахао коња и – утерао га у Министарство спољних послова! Истог дана Пашића је посетио др Мика Поповић да му исприча шта се збивало на београдском улицама, па рекао: „Ово је, господине Пашићу, прилично неозбиљно. Ето, молим вас, Брана Нушић на коњу улетео у Министарство спољних послова“. „Овај, зар на горњи спрат“, зачудио се Пашић. „Јесте, молим вас“, узбуђено ће др Мика. „Овај, знаш, ја сам знао да он добро пише књиге, али овај, може да јаше коња, то нисам знао“…

Ораси за штампу

Када је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину, написао је песник Риста Одавић за „Самоуправу“ жесток коментар против Аустроугарске и завршио га Његошевим стиховима: „Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал’ зубе поломи“. У тим тешким временима Пашић је читао све чланке пре објављивања у овом листу радикала. Тако је дошао и до Одавићевог. Прочитао га је, позвао аутора и рекао му: „Знаш, овај, Ристо, ови ораси могу да се штампају. Ово друго не може“. 

Биткама за Куманово и Битољ извојевана је коначна победа, али ту није био крај несрећама. У Битољу се догодила велика експолозија. Дотрчао до Пашића министар иностраних дела др Мирослав Јовановић и саопштио му: „Господине председниче, сада баш стиже вест да се догодила ужасна несрећа! Тамо је упаљена муниција, експлозија је ужасна, штета огромна, а и жртава има много“. Пашић га је посаветовао: „Е, овај, знаш, није добро, него, овај, знаш, наредите да бега од експлозију далеко, па ћемо после видети ко је погинуо, па да му се помогне“.

Ађутант министра војног Радета Војовића био је Вукашин Јанковић и он је дошао у Битољ са члановима владе. У једном згодном часу пришао је премијеру Пашићу да би се са њим упознао: „Господине председниче, дозволите да вам се представим: ја сам артиљеријски мајор, ађутант министра војног, Вукашин Јанковић“. Пашић га овлаш погледа и одврати: – „Па, овај, кажи ти то министру војном“…

Балкански ратови су завршени и на ред је дошла обнова и изградња ослобођених подручја. У тај посао се укључило и Коло српских сестара, па се неколико чланица појавило код Пашића да га моли за помоћ око опоравка неке цркве у Македонији. Пашић их је дочекао речима: „Овај, јесте, онај, српске сестре су наша браћа из хуманитарних послова за пропаганду и овај, онај, треба да раде солидарно, а не да се цепају…“ Једног дана дошао је Пашићу и Бора, син политичара Јаше Продановића, да моли за некакво запослењце, да не буде много тешко, али да је лепо плаћено. „Овај, како се ти зовеш?“, упита га Пашић. „Ја сам Бора Продановић“, одговори он. „А, овај ти си Јашин, је ли“, упита га Пашић. „Јесам“, одговори Бора. Пашић малко застаде па ће опет: „А ти ниси онај што си погинуо“. „Нисам ја погинуо још ни једном“, одговори му Бора. „А, јесте, ти си још млад. Има време и за тебе и мога Раду… Ви сте добра деца“, рече Пашић.

(Вести)

Ознаке: Арчибалд Рајс, Никола Пашић, Троцки