Прочитај ми чланак
Познаваоцима политичког карактера хашког заточеника са најдужим стажом одмах је морало било јасно да Војислав Шешељ неће прихватити услове трибунала за привремено пуштање на слободу. Свој добровољни одлазак у Хаг председник радикала још од 2003. доживљава као мисију разобличавања политичког суда створеног да суди Србима. У једноме је успео: да постане ноћна мора Хашког трибунала.
Откако је по подизању оптужнице у фебруару 2003. изјавио да његов животни циљ није да мирно умре у кревету, већ да остави дело по коме ће га се сећати поколења, чинио је све чега је могао да се сети како би рад овог суда извргао руглу.
Наставио је и када му је суд пружио прилику да коначно оде кући на привремену слободу. Одбио је да прихвати било каква ограничења: неће да се јавља полицији, ни да носи електронску наруквицу „или друге предмете којима се нарушава људско достојанство“, хоће по сваку цену да учествује у политичком животу Србије, да даје интервјуе и гостује у ТВ емисијама, а поготово да јавно критикује Хашки трибунал. Једино је прихватио да се обавеже да неће напуштати Србију.
У одлуци судског већа којем председава судија Жан-Клод Антоанети наведено је да се одлука о привременом пуштању предлаже из више разлога, али делом и зато што у овом тренутку није могуће одредити тачан датум изрицања пресуде Шешељу пошто је нови судија Мадаје Нијанг затражио додатно време да се упозна са целим предметом. Подсећамо да је управо на Шешељев захтев из процеса изузет Нијангов претходник из Данске – судија Фредерик Хархоф.
Тако ће се наставити и агонија овог судског процеса, у коме се „трибунал обрукао и показао како не треба да функционише међународно право”, како је већ рекао хашки тужилац Серж Брамерц. Суђење обилује бизарним моментима. Примера ради, пошто је тужилаштво за њега затражило казну од 29 година (за девет тачака оптужнице за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања од 1991. до 1993. године у Хрватској, БиХ и Војводини), Шешељ је сам за себе захтевао доживотни затвор „јер казну коју траже тужиоци физички не може да издржи“.
Више пута је признао да је хашку судницу кад год је могао претварао у трибину за своју политичку пропаганду. Прошле године, у тренутку када су се одбројавали дани до изрицања првостепене пресуде, затражио је дисквалификацију судије Хархофа, што је укочило његов случај. Доношење пресуде је одложено како би се нови судија упознао са процесом.
Шешељ је у три поступка осуђен због непоштовања суда, на 15, 18 и 24 месеца затвора. Тврдио је да није крив, а неколико пута је пред трибуналом најављивао да планира да „изазове десетак процеса за непоштовање суда, како би рад суда учинио апсурдним“.
Суђење је више пута прекидано због правних натезања и контроверзи. Протестовао је због неодржавања статусних конференција, чије је одржавање обавезно у року од 120 дана од последње статусне конференције, као и због избегавања разматрања његовог захтева за укидање притвора.
Четири године је водио битку за право да се брани сам, па је штрајковао и глађу како би успео у остварењу тог свог циља.
Током притвора је због срчаних проблема оперисан и уграђен му је дефибрилатор, за који се испоставило да је покварен. Тада је Шешељ изнео пред судом мишљење да западне обавештајне службе „атакују” на његово здравље и „темпирају тренутак у којем ће га нарушити”. Најбунтовнији притвореник је описао да се апарат у току једне ноћи шест пута активирао и, како је рекао, беспотребно га изложио електрошоковима.
Због њега су наводно страдали и други. Дружење са њим „платио” је и генерал Ратко Младић, кога је суд пребацио на други спрат, пошто су сматрали да је лидер радикала лоше утицао на њега кад га је саветовао да одбије адвокате са листе суда.
На једном од претреса Шешељ је рекао да је „лично фрустриран таквим понашањем суда” и да „има осећај кривице, а фрустриран човек не може да се брани”.
У јулу 2011. године Шешељ је затражио и да му се омогући „годишњи одмор”, подсетивши тада суд да је прошло девет година од његовог притварања. Он се тада позвао на формулацију суда која је коришћена када је привремено пуштање на слободу било одобрено неким генералима Армије БиХ. Али ни тада Шешељ није хтео да прихвати гаранције владе, тврдећи да се ради „ о издајничком прозападном режиму у Београду”.
Постоје добри изгледи да ће му исход поступка у Хагу, какав год био, дати за право што је на београдском аеродрому 24. фебруара 2003. уочи полетања за Амстердам рекао: „Ја одавде одох директно у славу!“
(Политика)
