Живео сам за то да се запослим, помогнем старом оцу, браћи и сестрама, заснујем породицу негде ван бежанијског блата, али нема нама бежања из Бежаније, усуд је то.

Приче о малим људима су заправо велике, највеће, само неиспричане, јер Сабрију и оне њему налик мало ко примећује с оне стране маргине… Ако и примети, труди се да их не види, заобиђе, не запамти, као да су ходајућа клет?

– Знам како ме људи гледају, знам шта виде у мени, ал одавно не марим…Почео сам чак и да страхујем да ми се неко не обрати, да не застане…моја мука, моја ствар, мој живот, мој крст… – а крст превелик и претежак за већ уморна и болећива плећа.

Прича о Сабрији Мехмедију није ни налик оној да смо ковачи своје среће, јер ваљда би боље сковао за себе, а за срећу тешко да је икада и знао шта заиста, суштински, значи…

– Из сиротињске сам, али поштене породице! Отац и мајка су радили све, надничили, чистили улазе зграда, скупљали картон, просили…све да би браћа, сестре и ја имали другачији живот од њих! Увек су говорили, увек: „Школу да учите, да будете своји људи, никад руку у контејнер да не завлачите и не пружате да вам неко убаци динар у њу“, али..,- не бива, мој Сабрија, како је речено већ како је суђено, а судбина је курва, добри мој, онај најјефтинија.

Бежанија као судбина

– Живели смо у скелпаној дашчари, тамо доле, у старој Бежанији. У блату, бедни, гладни, али срећни, ваљда?! Ко да смо ми знали шта је срећа, бем ли га…- киша добује по цигаретама, гаси их. Сабрија своје „половче“ брижно ставља у џеп, за касније. Нудим му читаву паклицу, неће ни да чује!

– Сви смо ишли у школу, то је био амин! Ако би некад и изостали, отац и мајка би нас увоштили од батина ко волове у купусу! Нама је улица била занимљивија, хтели смо с њима од контејнера до контејнера, мислили смо да је то слобода…- до оног дана када Сабријин најмлађи брат, Сафет, није потрчао за родитељима и…

– Ауто га је удраио и бацио 50 метара! На очи оца и мајке… Никад више није било смеха у нашој уџерици, брзо за њим отишла је и мама, а сирома отац остао да храни и школује нас четворо…- школовао се Сабрија, колико је могао. Некадашња средња машинска, трећи степен, металоглодач, надао се да ће…

– Живео сам за то да се запослим, помогнем већ старом оцу, браћи и сестрама, заснујем породицу негде ван бежанијског блата, али нема нама бежања из Бежаније, усуд нам је то…– годинама је тражио посао, одбијали су га, углавном, због предрасуде, верује.
Клошар, а господин човек

– Изгледао сам као клошар, јесте, за боље нисам имао, али сам се трудио да се понашам као господин, одело ваљда не чини човека, јебем му матер, или није тако, а…- није, нажалост! Не чини човека, али чини да нељуди не виде човека и испод рита.

Дал је свећа догорела и запалила нешто, дал је од „бубњаре“, не знам, није ни важно, пламен и дим су прогутали моју Назмију у том склепаном кућерку, за минут, кажу ону који су видели… Читаву сам ноћ провео клечећи на згаришту и урлајући од бола…

– Нашао сам љубав живота, моју Назмију, добру, вредну и поштену девојку! Неписмена, тиха, душа од човека, љубав у срцу за цео свет је имала! Изродила ми троје деце, скућили смо се прво у неким радничким баракама код старог аеродорома, али су срушене, па у „картонку“ на пешчару иза блокова, шта ћеш?! Опет, били смо срећни: деца здрава, она држала кућу, ја надничио, физикалисао, скупљао секундарну сировину…све оно што моји нису желели за мене, али нисам имао шта, нисам имао куд…- живот ко тескоба, ко пресуда, ал опет неки привид среће у нечему налик кући на ветрометини недалеко од последњих зграда новобеоградских бетонских „крајпуташа“ социјализму.
– Сво троје деце кренуло у школу, заклели смо и ми њих да им живот неће бити као наш, ал проклето је, брате, све што помислиш, све чему се Циган понада – проклето је! Као да за нас нема живота осим оваквог…- можда су га исте мисли мориле и тог јутра када је пошао с децом до школе, па колицима од контејнера до контејнера, ко зна, ал слутио није да ноћ тек носи проклество…
– Сиротица, заспала је, преморена више од свега. Само се склупчала на стари душек и тако остала…– прену се и заграби шаку неког ђубрета из контејнера како се сети те ноћи, зимског поднева, заправо, пре седам година.
Смрт у пламену, душа у пепелу

– Дал је свећа догорела и запалила нешто, дал је од „бубњаре“ не знам, није ни важно, тек пламен и дим су прогутали моју Назмију у том склепаном кућерку, за минут, кажу ону који су видели… Читаву сам ноћ провео клечећи на згаришту и урлајући од бола… Шта је коме она скривила да тако заврши, шта су деца скривила да из школе нема ко да их дочека осим оца на гомили пепела иза оне полицијске траке и не зна шта да им каже…– због ње, због своје „Емине“, Сабрија није одустао, због завета да ће барем с неба видети како деца израстају у људе од којих нико неће окретати главу и правити се да не постоје…

– Склепао сам другу уџерицу далеко одатле, да више не видим то проклето место, обећао деци да им ништа фалити неће док је ових десет прстију и кичме и – удри Сабрија! Радио сам дан и ноћ, све што ми се нудило, осим лоповлука! Никад туђе цигарете пипнуо нисам без дозволе, а не нешто друго – не дај боже! И одшколовао сам децу, сво троје! Одшколовао их је картон, пластика, гвожђе, буђав хлеб и остаци хране из контејнера, али не мари…- заиста, сво троје су данас ученици средњих школа, више него добри ђаци с исте оне ледине о који ветрови, кише, снегови и сунце бију ко авети!
Бежање од погледа школских другара

– Понешто раде кад стигну, школу не смеју да запоставе! Ја ћу да радим док не цркнем, али ће они да буду људи које нико неће да мршка и истерује! Не стиде се оца, не стиде се ни „кућице“ у којој живе, али се трудим да ме њихови другари не виде кад преврћем по контејнерима, не желим да им неко сутра нешто каже, увреди, понизи, а не зна како је немати а живети сваки дан као да је први и последњи…- рекох, приче о малим људима су велике, највеће, само пречесто неиспричане.Молим га да узме још неку цигарету, дуг је дан, дуг је његов пут од контејнера до контејнера, па до куће, да на сто стави нешто налик храни пред децу – али, неће! Није то инат, већ понос, јер Сабрија је човек а не сенка коју се трудимо да заобиђено, не видимо, прескочимо…

Шта год, само да нам се погледи не сретну, а у његовом је питомине више него што ће икада бити у онима што с одушком успоре кад га мимоиђу. Није тешко бит човек – једно „добар дан“ овим људим значи живот цео, а нама није ни делић живота…

Извор: Ekspres.net

Ознаке: Београд, Михаило Меденица, репортажа