Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Хоће бити, неће бити? Питање референдума у вези потврде или одбијања парафираног споразума са властима у Приштини све је присутније у српској јавности. Док једни заговарају да референдум није неопходан, јер власт има довољну већину у парламенту да га потврди и „спроведе“, други оспоравају легитимитет те власти која је дошла на кормило државе кандидујући другачију политику.
Без обзира каква одлука буде, да ли да се иде на референдум или не, можда је најважније одредити шта је основни смисао и садржина изјашњавања народа, шта је кључно питање на које народ треба да да свој одговор и да овлашћење својим представницима да ту политику спроводе. При томе статус Косова и Метохије може бити само спољна манифестација а никако суштина проблема у коме се Србија налази.
Јер кључно питање, односно питање свих питања је „Да ли је национална држава и даље најбољи облик организовања људске заједнице и средство за задовољавање заједничких потреба?“
Од настанка људског друштва указала се потреба да се формирају заједнице које би омогућиле сигурност и обједињавање напора целог друштва. Преко родова и племена дошло се до државе која се показала као несавршен, али најбољи могући, оквир за развој заједнице. Одбранити се од непријтеља, организовати масовне радове на изградњи путева или система за наводњавање, заштитити економске и културне интересе заједнице могао је само уређен и организован систем са неопходним апаратом физичке принуде.
Деветнаеси век је довео на историјску сцену националне државе. Заједнице људи истог порекла, културе и језика обједињених заједничким тржиштем. Националне државе, најпре формиране у Европи, прекриле су целу планету не остављајући простора за било какав други облик организовања. Људи су се осећали заштићени иза граница властите државе верујући да ће у замену за лојалност и испуњавање „грађанских обавеза“ њихови представници „бринути о њима“. Држава је преузела вођење макроекономске политике, одбране, безбедности, судство, школство….. У оквиру држава и на међудржавном нивоу су формирани и ставови о вредностима које државе морају поштовати као што су људска и мањинска права и личне и политичке слободе.
Данас на прагу 21.века свет се налази пред новим дилемама. Корпоративни капитал господари планетом а наднационалне структуре попут ЕУ настоје да преузму управљање друштвом. Холивудски псеоудокултурни модел је преплавио свет а енглески језик се устоличио као језик међународног споразумевања.
Где је место Србије и којим правцем би требало да крене?
Без обзира на сва настојања да се национална држава прикаже као реликт прошлости, а национализам као превазиђен и ретроградан, стиче се утисак да она јаш увек није добила достојног наследника. Национална повезаност, исто етничко порекло, језик и култура и надаље повезују људе чвршће него економски уговори, посебно у кризним временима када снове о напретку замени страх за властити опстанак. За Србију је ово питање од изузетног значаја, посебно јер кључна питања Србије леже у економској сфери, мада паралелно са одговором на ово питање цело друштво треба да одговори на питања која су други давно разрешили, ко смо и где нам је место на Балкану, Европи и Свету.
Одрећи се царинске или ванцаринске заштите у савременом свету просто је неодговорно. За већину грађана циљ либерализације тржишта није да се створи тржиште на коме би српски купци правили посао и посредно одржавали радна места у текстилној индустрији Кине или аутоиндустрији Немачке. Наш циљ и циљ наше државе би требао да буде да запослимо себе и своју децу. У тренутку кад нам је нашим нерадом али и санкцијама и „злочиначким приватизацијама“ уништена свака могућност производње улити се у море светске економије без заштите властите државе неодговорно је и штетно.
Данас, они који се залажу за укидање свих баријера у економији између држава подсећају на боксера тешке категорије који се залаже да се у боксу укину категорије према „тежини“ боксера и да се у поштеној и „фер“ борби по истим правилима одмере и перо-лака и супер-тешка категорија, а све под фирмом једнакости и једнаких шанси.
Највећи раст БДП-а имају управо земље које проводе протекционистичку политику и које штите властито тржиште и производњу. Србији као држави не може бити без знчаја чији се производи налазе у мегамаркетима на њеној територији….
На вредносном плану материјални свет је надвладао до тачке кад га многи сматрају и јединим док је на културном плану већ на делу униформизација планете. Исте песме, исти снови, исти укуси и боје. Важно је бити као и сви остали.
Предати своје сународнике у руке другој држави може говорити само о малодушности и кукавичлуку или потпуном поверењу да су националне државе завршиле своју функцију. Да заиста имамо поверења да ће уз помоћ „међународне заједнице“ наши саплеменици остваривати своја грађанска права у складу са „европским стандардима“ и под влашћу људи туђег језика и туђих обичаја и да ће им то бити на корист и довољно да се осећају слободно и равноправно. Или можда то и није важно у свету опште глобализације у коме је потребно што боље се камуфлирати и утопити у безличну масу „грађана“ без порекла и сећања. Нека уче немачки и нек не иду у цркву, нек не дангубе са поезијом и обичајима. Од малена једите само воће из мегамаркета, да вам једног кишног дана, док будете седели сами и напуштени не замирише она квргава јабучица из дединог дворишта и подсети на све оно шта сте могли осетити да сте остали оно за шта сте рођени.
Мишљења сам да у овом тренутку нема ни једнг показатеља који би указао да ће националне државе ускоро изгубити свој значај. Напротив доста је тога што указује да ће оне у наредним деценијама доживети ренесансу и остати највиши облик организовања људског друштва. У тим процесима опстаће они који су добро организовани и ослоњени на интересе властитог народа. Због тога је важно да пре него што заокружимо неки од понуђених одговора на реферндуму (ако га буде) да се запитамо:
– Да ли заиста верујемо да није важно са које стране границе ће остати Срби, да није важно по чијим наставним плановима ће њихова деца учити у школи, да није важно по којим законима ће им бити суђено, чији пасош ће имати и под којом заставом ће се борити. Да ли верујемо да ће се као последица потписаног споразума реке српских избеглих вратити на КиМ и да ће албанска полиција штитити српске цркве и манастире а Срби радо „ићи у војнике“ тзв. косовских заштитних снага са истим онима који су им побили рођаке и попалили домове.
Потпуно сам сигуран да ће се сваки Србин и Српкиња са КиМ далеко боље и сигурније осећати у својим домовима уколико они буду у сиромашној Србији него на сиромашном Косову и да не желе да своју судбину ставе у руке Албанаца. Они знају да их од потписаних уговора боље штити страх који друга страна осећа од могућности „да се српска држава врати“ и да их само тај страх спречава да не доврше посао започет под окриљем НАТО пакта 1999. године.
У међувремену чувајмо и изграђујмо своју државу, требаће нам као и ми њој.
Аутор је члан Српког либералног савета
