Прочитај ми чланак
Не само да се треба успротивити продаји најбоље краве музаре из штале, већ се не сме дозволити рушење носећег зида на кући да би се отворила врата која воде у провалију.
Војска Србије. Некада су то били јединствени системи веза одбране: систем веза војске, систем веза МУП-а, систем веза Телекома, радио-телевизије, железнице, електропривреде, водопривреде, грађевинарства, пољопривреде, шумарства, радио-аматера и других ималаца. Радиле су се студије и заједнички се градили системи како би били повезани и међусобно се допуњавали, мењали и заједнички користили, у свим условима угрожавања безбедности, суверенитета и интегритета државе, као и опште безбедности свих грађана. Стручно се то звало уређење територије за потребе одбране земље.
У оквиру таквог интегрисаног система веза сви подсистеми су били и те како аутономни и могли су без икаквих проблема функционисати сами за себе, није било могућности ометања, прислушкивања, обмањивања и намерног или ненамерног прекида и утицаја на остале подсистеме. Заједнички се градило јер је било исплативије и боља је била искоришћеност капацитета. Но сви системи су у овој држави одавно нарушени па не вреди много жалити. Треба градити нове.
Међутим, неко се очигледно опредељује на своју руку, читај: за свој џеп, да се интегришемо у колективне безбедносне системе – Партнерство за мир и НАТО. Сматрају назочни, што не треба мешати са „надлежни“, да је довољно бити део тог система и онда ће други бринути о нама и чувати нас, а ми ћемо им ту и тамо мало припомоћи и слати нашу децу када то буде требало на Јамајку и Кипар, у Ирак, Намибију и Авганистан, па можда ускоро и у Иран и Сирију, где год они закувају.
Да, тачно, у таквом систему одбране сасвим је логично да нам и не треба засебан систем веза. Од кога би онда ми требали штитити наше везе и пренос података? Испада сами од себе – смешно.
Да ли сте путовали кроз земље ЕУ, конкретно шенген зоне? Да ли сте приметили да нико није уклонио пунктове са граничних прелаза? И дође време да их активирају, па чак и да затворе комплетне границе. А шта је сада са колективном безбедношћу? Избегличка криза ће сваком, иоле самомислећем бићу, широм отворити очи. Све је то лепа прича док не загусти, а онда свако гледа себе. Не помињу се више људска права и слободе због којих су друге бомбардовали и санкционисали.
А сада се поново враћамо на интегрисани систем веза и његову употребу у случају ванредних прилика и рата. На колектив ће се очигледно заборавити и у неким много горим кризама од ове тренутне, када могу бити угрожени животи наших грађана, што овога пута, барем за сада, није случај. Где је ту наша безбедност? Конкретно, где је ту прича о Телекому као делу интегрисаног система веза у оквиру колективне безбедности? Да ли смемо да рачунамо да се они неће окренути сами себи и заборавити на колектив, као и у случају избеглица? Шта се тада дешава са везама?
Излишно је причати о прислушкивању и праћењу, па и обмањивању. То поље је већ одавно постало сеоска ливада, ту нема ограничења и могуће одбране. Барем не на начине који су нам раније били познати. Техника је ту немоћна, штитити се морамо тактичким поступцима, али то је друга тема. Шта је са прекидима веза? Која је алтернатива? Мобилна мрежа у старту отпада.
Природне катастрофе, непогоде и несреће, прати неминовно и страдање живе силе, пример нам је врло свеж од прошлогодишњих поплава. У тим условима се сви релевантни системи веза наслањају на Телеком. Стационарни системи, пре свега војске и полиције, па и осталих имаоца од важности за безбедност земље, уграђени су у систем веза Телекома. У ванредним ситуацијама, ситуацијама повишене борбене готовости – непосредне ратне опасности и у рату, војска и полиција постепено прелазе на своје такозване покретне системе. Они су барем 90% независни од капацитета Телекома и других цивилних структура.
Поставимо хипотетичку ситуацију, да нису ратним дејствима већ елементарним непогодама изложене земље у оквиру система колективне безбедности какав је НАТО пакт или безбедносне снаге ЕУ. Актуелна мигрантска криза показала је да, када је угрожена безбедност једне од чланица тако затвореног, а очигледно несавршеног, ет(н)ички, историјски, културолошки и концесионално немогућег система, колективизам интернационализам, толеранција итд, итд… – све брзо пада у воду. Шта можемо очекивати?
Олује, које и на европском тлу све више попримају обележја торнада, обилне поплаве ширих размера, земљотреси, заразне болести, поремећаји климе које изазивају екстремне температуре, па до катастрофа изазваних људским фактором, а Европа је пуна нуклеарки, фабрика хемијских и биохемијских средстава, о наоружању и експлозивним средствима војски и оних који су ван контрола регуларних војних снага и држава не треба говорити.
Синдром границе или спољних утврђења – предстража европске тврђаве, невероватно колико је Орвел био у праву, ступа на сцену баш као и сада са мигрантима. Задатак су добиле све земље прве на линији шенгена (Мађарска, Словенија, Чешка, Словачка, Пољска, Италија, Португалија и Шпанија) – мигранти не смеју проћи, осим када и колико Немачка и Француска то одобре.
Дакле, нема више колектива, свако брине своју бригу, престаје колективна одбрана. А шта бива са системом веза одбране у том моменту, када још увек у употребу нису стављени потпуно аутономни покретни системи? Опет хипотетички, да рецимо власник Телекома буде нека немачка фирма, или аустријска са већинским америчким капиталом. Не мора да постоји чак никаква директна конфронтација са земљом у којој је седиште те фирме, једноставно да интерес те земље буде заштита свог народа, или пак да је она захваћена неком од наведених трагедија.
Савремена технологија омогућава да се из удаљеног центра путем рачунарских мрежа управља са капацитетима телефонских централа, спојних путева и чворишта. У смислу тога да се врше разне надоградње, преусмеравања, па чак и укидања одређених веза, ако дођу до закључка да су им потребни одређени капацитети. А њихови су, ми смо им то продали. Наш систем веза је потпуно незаштићен, могу преусмерити било који спојни пут или га чак и укинути. Војска и полиција неће имати везе све док се не подигну покретне снаге и системи. А за то је потребно време. Рецимо само ово, у току мобилизације све ратне јединице се у потпуности ослањају на везе Телекома.
Са дуге стране, знамо колико смо постали зависни од информација у веку у коме се много брже живи и сви догађаји су и те како динамични и у нормалним – редовним ситуацијама. Присетимо се прошлогодишњих поплава и великог проблема са непоузданим и непостојећим информацијама. Ако нема информације нема ни одлуке, или су те одлуке потпуно погрешне (рушење брана, непотребна или закаснела евакуација…).
Према томе није само да се треба успротивити продаји најбоље краве музаре из штале, већ се не сме дозволити рушење носећег зида на кући да би се отворила врата бездана која воде у провалију.
На крају, а можда је требало на почетку, једна више сугестија него ли питање. Зашто само Министарство одбране, од прве демократски изабране владе на овамо, никада на свом челу није имало војника? Односно, био је један, али он је више, хтедох да кажем лекар, а тачније је рећи медицинар. Зашто спортиста може да води Министарство омладине и спорта, лекар здравство, просветни радник просвету, диригент или писац културу, агроном пољопривреду? Изгледа да само војска нема способног, или пак поверљивог човека да може да буде на челу њеног министарства.
Пензионисани пуковник
Управе за телекомуникацију и информатику (Ј-6)
Генералштаба Војске Србије
Небојша Станковић
Извор: Србин.инфо / Двери
