Прочитај ми чланак
(Ало)
Војин Ражнатовић (29), син убијеног Жељка Ражнатовића Аркана (48), написао је књигу о свом оцу у којој открива досад непознате детаље из његовог живота.
Радни наслов књиге је „Приче о моме оцу – интиман поглед иза кулиса породице Ражнатовић“, а у њој говори о свом односу са оцем, о Аркановим контактима са српским премијером Зораном Ђинђићем, сукобу са бившим шефом ДБ-а Радетом Марковићем, Светлани Ражнатовић Цеци, о пријатељству са Радованом Стојичићем Баџом, о особама које су имале значајну улогу у његовом животу, као и о томе ко им је јавио да им је отац убијен… Књига се састоји од 50 кратких прича, а „Ало!“ вам ексклузивно преноси неке догађаје из књиге чијих је Војин Ражнатовић био сведок или о којима му је отац причао.
У првом делу, Војин Ражнатовић открива да им је Бранка Џајић, супруга фудбалског аса Драгана Џајића Џаје, са којима су, како каже, породични пријатељи, 15. јануара 2000. јавила у Атину да им је отац убијен.
– Играо сам „плејстејшн“ са својим братом близанцем Николом и двојицом другара, када је мама улетела у собу и хистерично узвикнула: „Звала ме је Бранка (Џајић), каже да су пуцали у тату! Зовите одмах Пају да видимо о чему се ради!“. Доживели смо шок, нисмо веровали… Одмах смо окренули Пајин телефон и питали га што се десило, а он нам је одговорио: „Ма не бој се, сине, ранили су команданта. Све је ОК, издржаће. Немој да се секирате“. „А где је рањен?“, питали смо, али је са друге стране била тишина. „Пајо, где су га ранили?“, опет смо питали и опет тишина. Опет питамо: „Пајо???“, а он је тихим гласом одговорио – у главу!
Војин Ражнатовић описује и да је био сведок разговора који су водили његов отац и сарадник премијера Зорана Ђинђића у децембру 2000, када су од Аркана, како наводи, тражили да им помогне да дођу на власт, а да му за узврат скину потерницу Интерпола.
– Била је зима 2000. Враћао сам са оцем његовим џипом са стадиона Обилића кући на ручак. Кад смо улазили у џип, некоме је говорио на телефон: „То је опет овај Ђинђићев човек! Каже, хоће Ђинђић опет да ме види! Каже да од немачког канцелара Шредера (Герхард) има гаранције да ће да ми укину Интерполову потерницу. Ма рекао сам му да се носи у пи**ку материну.“ Отац је био много потресен. Онда је мени рекао: „Шредер даје гаранције! Какве глупости!!! Ја њима да помогнем да дођу на власт!“. Онда се ућутао. Прошао је кроз три црвена светла. Онда је наставио: „Мисле да сам ја Вук Бранковић! Да сам ја издајица! Да ови дођу на власт, после би и мене за Хаг. Али, добро, они мене за Хаг, а ја њих два метра испод земље!“. До краја вожње није проговорио. Ушли смо у кућу, сели за сто и у тишини ручали. После непуне три недеље, десио се 15. јануар.
Арканов син, који живи у Лас Вегасу, открива за наш лист због чега је одлучио да напише књигу, као и ко су људи са којима се последњи пут видео његов отац пре убиства.
Усликани у хотелу сат времена пре убиства
Са Жељком Ражнатовићем у сепареу “Интерконтинентала” убијени су и Драган Гарић Гаро (1953), бивши радник савезног МУП-а и Миленко Мандић Манда (1956),његов пријатељ. Медији су писали да је Мандић био пословни човек из Београда, док су други тврдили да је био Арканов лични телохранитељ. Пре атентата, са њима је пиће попио Љубомир Михајловић (72), бивши директор Комерцијалне банке, који се са са ове функције повукао у мају 2004. Михајловић је био и директор представништва Југобанке у Франкфурту, председник Управног одбора БК “Телекома” и УО „Политике”.
Према оптужници Добросав Гаврић, осуђен за троструко убиство, пришао је сепареу, где су седела поменута тројица и из пиштоља калибра 9 мм ПАРА испалио три хица у главу Ражнатовићу, од којих му је један прошао кроз лево око. Хитац у главу и три метка испалио је у тело Мандића, а два пројектила у тело Гарића.
– Решио сам да напишем ову књигу још 2008, али нисам стигао да се више око тога ангажујем. Када сам четири године касније чистио своју гаражу, видео сам кутију са породичним сликама. Случајно сам извадио слику коју ми је поклонио један фотограф још 2001, коју је он лично снимио. На слици су мој отац, Миленко Мандић и Драган Гарић у сепареу у хотелу „Интерконтинентал“. Са њима је био и Љубомир Михајловић, тадашњи директор Комерцијалне банке, који је био у пролазу, попио са њима пиће и отишао. Нико није ни помислио да ће то да буде последња слика мог оца јер је, непун сат касније, у истом сепареу остала само велика локва крви, окружена чаурама. Док сам гледао ту слику, свакојаке мисли су ми ишле кроз главу. Иако је прошло скоро 13 година од његовог убиства, домаћа и светска јавност га још увек карактерише као најпознатјег светског паравојног команданата и најмоћнијег мафијашког шефа у региону из деведесетих. Свестан сам да један део грађана Србије има негативно мишљење о њему и да његово име подсећа на црну деценију деведесетих година. Људи су знатижељни да сазнају какав је био као отац, човек, супруг… Прочитао сам разне озбиљне и неозбиљне књиге у вези с мојим оцем и увидео да јавност није упозната са најинтересантнијим деловима његовог живота. Зато сам решио да их откријем ја – наводи Војин Ражнатовић у уводу књиге.
