Прочитај ми чланакГлумац Жарко Лаушевић са Цетиња описао је у књизи како му је земљак са Цетиња Жељко Ражнатовић Аркан у Београду помогао да добије пасош и напусти земљу (помиловање је добио од председника Бориса Тадића тек неколико година касније када му је и званично уручен пасош).
Прослављени глумац Жарко Лаушевић преминуо је 15. новембра у 63. години након кратке и тешке борбе. Иза себе је оставио ванвременске улоге које ће га сачувати од заборава.
Његову каријеру прекинуо је злочин који се догодио 1993. године када је глумац након сукоба са групом младића, усмртио двојицу и једног ранио.
Лаушевић је 1994. године у Црној Гори осуђен на 15 година затвора због убиства Драгора Пејовића и Радована Вучинића и рањавања Андрије Кажића. Званично тумачење суда било је да је познати глумац годину дана раније прекорачио нужну одбрану од младића који су у подгоричком кафићу напали њега и његовог брата Бранимира. Године 1996. му је казна смањена на тринаест, а наредне, 1997. на четири године затвора. Након што је одлежао нешто више од четири и по године, Лаушевић излази на слободу 1998, међутим, Врховни суд Црне Горе поништава последњу пресуду и глумца 2001. године правоснажно осуђује (поново) на тринаест година затвора.
Но, ова пресуда је донета у одсуству – Жарко Лаушевић још 1999. одлази у Америку, како би избегао крвну освету фамилије убијених младића. По пресуди црногорског Врховног суда, за њим судски органи тадашње СРЈ 2002. године расписују међународну потерницу, која у Србији остаје на снази све до 2009, иако земља у којој је Лаушевић осуђен престаје да постоји осамостаљењем Црне Горе 2006. године.
У својој књизи „Падре, идиоте“ писао је о данима по изласку на слободу.
Причао је о породици која га је дочекала, пријатељима који су се трудили да му помогне да поврати свој живот, али у једном делу помиње и неочекиваног познаника – Жељка Ражнатовића Аркана. Како је навео, када је тек изашао из затвора, покојни глумац Драган Николић, и његов велики пријатељ, одвео га је на стадион „Обилића“ који је у том тренутку био у власништву Ражнатовића.
Са њима је седела и Арканова супруга – Светлана Цеца Ражнатовић. Гага је, како пише Лаушевић, желео да му помогне да изађе из земље у моменту када су тензије око његове пресуде и пуштања на слободу и даље биле велике.
„Стадион ‘Обилића’, нешто касније. Ручамо „дечју радост“ – брдо похованих телећих шницли и пире. Домаћинска атмосфера. Лимунада и вода. Питам Цецу (Ражнатовић) како је задовољна снимањем Коштане са Стојаном Стојчићем.
‘Аааа… ‘- даде неки неодређени коментар.
На то Жељко (Ражнатовић – Аркан) добаци:
‘Ма, нема ништа од тога!’
Гаги је некако пошло за руком да искамчи вотку од конобара, не би ли џентлменски избегао поглед са Цециног деколтеа. Мало касније Жељко ме изводи на терен да прошетамо.
‘Знаш да ме један мајмун питао је л’ ово стадион по оном глумцу, Милошу Обилићу? И како је изгледао Обилић? Ко ти, брате! Мораш то да чуваш! То смо ми! Срби! Није Србија шака пиринча да је позоба свака врана коју донесе ветар! А?’, загрли ме.
Осмехнух се. Не осећам се пријатно, мада он све ради да буде другачије.
‘Знаш, пуно мојих је тетовирало твоју фацу на груди, мишку, један и на…’, смеје се.
‘Бог и Шотра су то тако наместили…’, скроман сам, као да полажем пријемни за Хиландар.
Аркан шутну једну од фудбалских лопти која му се нашла на путу. Одлете преко ограде стадиона.
‘Треба мало да се склониш, све ће то да се заборави.’
Ја… не могу.
‘Шта, ку**ц, не можеш?’, даје знак једном момку у тренерци да нађе лопту.
Да заборавим.
‘Може, може, све се заборави! Иди, отпутуј негде на пар година…’
Немам ни пасош још увек. – Нагло ми се припушило, али ем сам на спортском објекту, ем у друштву познатог антиалкохоличара и противника пушења.
‘Је*о пасош, ’оћеш то сад да завршимо? Тапи (Драган Малешевић)? Сад, док шетамо?’, узима телефон.
Одмахнух главом. Погледа ме, а њему узвратити такав поглед није лако. Ни здраво. А леп је дан иначе, помислих. Чак и овакав, без никотина.
‘Ја не волим сисе! Мислим да ти ниси! Јесам се за*еб’о, можда?’
Слегнух раменима, једнако гледајући ведрину изнад стадиона „Обилића“. Кад добро размислим, ја сад стварно не знам да ли сам сиса или маша. Поготову кад стојим пред овим машом…
Поред аут-линије стоји паркиран џип. Иза гола још један. У оба има људи. Дотрчава момак у тренерци са капије, спасио је ону лопту.
‘Ево ти мој број, тwентy фоур/севен! Шта год треба! То ти је мој дуг, због Наталије (Арканова бивша супруга). Увек је лепо говорила о теби. Нисам хтео пред Цецом.’
Хвала ти, Жељко!
‘И, за*еби ове глумце! Гага је легенда над легендама, али сви пуше, пију, је*оте! Ал’ ти живи свој живот! Нико то други неће! Главу горе! Сад је све готово! Don’t be cloud on a sunny day!'“
Лаушевић је ипак на крају отишао из Србије и населио се у Њујорку са својом породицом – тамо је сазнао за Арканову смрт о којој је такође писао.
„Аркан. Убијен исто, ликвидиран пре неки дан. Жалим га, искрено. Људе памтимо по личним односима. Моји и његову су били коректни. И са њим, и са његовим женама. Ако је Аркан био крив, ако је био зликовац, крив је суд, затим и држава, он на крају. Нисмо јурили један другог да се дружимо. Ретки сусрети су били неиспланирани, сем последњег, кад ме је забринути Гага из најпријатељскијих побуда одвео код њега. На правду те обавезује историја. Како год, ниједна историја, ниједан праведан суд не тражи од тебе (сем оног голооточког времена) да се одричеш пријатеља, родбине, ма како они пресудили и ма колико се ти не слагао са њиховим ставовима и поступцима“, пише Лаушевић у једном делу своје нове књиге.
Жарко Лаушевић је због болести у августу био у болници, али није престајао да радиhttps://t.co/D30YKtTR0s
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 15, 2023
