Прочитај ми чланак
Роберт Епстајн, виши научни психолог на америчком Институту за бихевиорално истраживање и технологију у Калифорнији, аутор је 15 стручних књига и бивши главни уредник часописа Психологија данас, написао је овај чланак као уводник његове нове књиге, Нова контрола ума.
„Интернет је изнедрио нове, суптилне облике утицаја који могу утицати на изборе и манипулишу свиме што ћемо рећи, мислити и радити“, тврди Роберт Епстајн.
Током прошлог века је неколико великих писаца изразило забринутост у вези будућности човечанства. У књизи „Гвоздена пета“ из 1908. године, амерички писац Џек Лондон износи визију света у којем шачица богатих корпоративних титана – такозвани „олигарси“ – имају масе под контролом „политиком награде и казне“.
Велики део човечанства тако живи у виртуелном ропству, док поједини „срећници“ бивају поткупљени већим платама које им омогућавају да живе добро, али без стварног надзора над својим животима.
У књизи „Ми“ (1924.), руски писац Јевгениј Замјатин будућност ондашњег Совјетског Савеза види као државу у којој се сви људи прате путем свеприсутних надзорних уређаја.
У светски познатој књизи „Врли нови свет“, британски аутор Олдус Хаксли предвиђа савршено друштво у којем су незадовољство и агресија искорењени из човечанства путем комбинације генетског инжењеринга и психолошке контроле. Потом у роману „1984.“ његов сународник, Џорџ Орвел, 1949. године описује друштво у којем су и човекове мисли под контролом. У Орвеловом свету деца су учила поједностављени облик енглеског званим „новоговор“, како би се осигурало да никада не би могла изразити идеје које би биле опасне за постојећи друштвени поредак.
Како се у поменутим делима радило о фиктивним ликовима и догађајима, не би било на одмет споменути неке стварне манифестације онога што су у својим делима замишљали споменути аутори.
Већина нас је чула за подсвесну манипулацију, односно манипулацију „испод прага свести“, која је по првобитној дефиницији слање кратких порука које говоре људима што радити, али им се приказују тако кратко да нису свесни онога што су видели или чули. Године 1957. истраживач маркетиншке науке и психолог Џејмс Вејкари, за време приказивања филма „Пикник“ у једном од кина у Њу Џерзију је спровео један од најпознатијих експеримената ове врсте. Сваких 5 секунди на платну су се појављивале речи: „Гладан?“, „Једи кокице“ и „Пиј Кока Колу“. Поруке су биле вјешто скривене унутар пројекције филма, а трајале су само 0,003 секунди. Продаја кокица у том биоскопу се повећала за 57.8%, а Кока Коле за 18.1%.
1974. године је америчка Савезна комисија за комуникације изнела мишљење да је употреба таквих порука била „у супротности са јавним интересом“. Закони забране сублиминалних порука предложени су и америчком Конгресу, али никада нису донесени.
Амерички новинар Ванс Пекард у свом бестселеру, „Скривени подстрекач“ (1957.) открива много већи проблем. Моћне корпорације су у сталној потрази за широким распоном различитих техника за контролисање људи без њихова знања. Он је први описао неку врсту сарадње у маркетингу у којој блиско сарађују маркетиншки стручњаци и стручњаци за друштвене односе, а све како би се пронашао начин како да људи купују ствари које им нису потребне и на који начин од првих дана треба одгајати децу да би касније постали добри потрошачи. Тако, на пример, умирујућа музика коју сви слушамо када ходамо кроз супермаркете изазива ефекат да ходамо спорије и купујемо што више производа, били нам они потребни или не.
Како су политичари веома брзо препознали моћ манипулације коју су почели употребљавати маркетиншки стручњаци, почели су се консултовати с њима. Тако су политичари већ онда, ’50-их година прошлог века, почели пазити на детаље попут одеће, боје гласа, израза лица, шминке, фризуре, итд.
До које нивоа се развила манипулација људима уназад 60 година до данас, тешко је тачно рећи. Но, сигурно је узнапредовала до крајњих граница, посебно ако се у обзир узму и медији, те напредак информационе технологије.
Као први пример не би било лоше узети пример Гугл претраживача. Гугл је постао главни извор информација у готово свим областима информисања, углавном зато што претраживач готово тренутно даје тражене информације. Првобитни списак је толико „задовољавајући“ да око 50 посто кликова корисника заврши на једном од прва два понуђена извора, а више од 90 посто кликова заврши на једној од 10 ставки приказаних на првој страници резултата. Само мањи део људи прегледају друге странице са резултатима, иако их је често на хиљаде, што значи да вероватно садрже још пуно добрих и бољих информација од оних на првој страници претраге.
На који начин Гоугл одлучује које ће се ствари појавити на првој страници претраге – „пословна је тајна“. Ту долазимо до кључног питања. Фаворизује ли Гугл одређене корпорације или политичке опције? У већини земаља, 90 посто онлајн претраживања проводи се на Гуглу, што фирми даје енормну моћ за манипулацијом, продајом и изборима широм света.
Што се тиче друштвене мреже Фејсбука, постоје ли закони који забрањују селективно слање огласа било које врсте одређеним корисницима? Апсолутно не. Заправо, циљано оглашавање је један од начина на који Фејсбук зарађује новац. Манипулише ли Фејсбукна тај начин изборима? Опет је тешко рећи, премда би било глупо тврдити да не долази до искоришћавања „рупа у закону“, пошто не постоје никакви законски оквири у том погледу, а који се тичу друштвених мрежа.
У једном америчком истраживању, у трајању од недељу дана, 689.000 корисника Фејсбука је примило различито написане вијести, од којих су једне биле написане у позитивнијем, а друге у више негативном смислу. Након тога су корисници прве групе у комуникацији са другим људима користили позитивније појмове, док су се корисници из друге групе у комуникацији служили са више негативних појмова. То у сваком случају показује да емоционална стања до одређене мере могу бити намерно манипулирана од стране медијских кућа, а какви резултати се постижу понављањем истих вијести у негативном контексту свакодневно и кроз дуже временско раздобље, можемо само нагађати.
За крај, можемо закључити да претраживача и друштвене мреже утичу на пуно више ствари од онога што људи купују и за кога ће гласати. Оне имају утицај на мишљења, веровања, ставове и понашање корисника интернета широм света. Дакако, сва та манипулација пролази „испод прага свести“. Живимо у свету у којем неколицина хај-тек фирми, понекад руку под руку са владама, прати све наше активности, контролишући све више и више онога што мислимо, осећамо, чинимо и говоримо.
Технологија која нас данас окружује није више безопасна играчка. Она омогућава манипулације без преседана у људској историји, а које су тренутно далеко ван домашаја постојећих прописа и закона. Футуристички писци с почетка прошлог века имали би се данас чему чудити, јер нису могли ни замислити до које ће нивоа манипулација данас доћи. Ако као људи свесно занемаримо ове ствари, нећемо нашим потомцима оставити могућност избора буквално у ничему, за Global Research пише истакнути стручњак о овом подручју, Роберт Епстајн, виши научни психолог на америчком Институту за бихевиорално истраживање и технологију у Калифорнији.
Превео и обрадио за altermainstreaminfo.com Лука Рончевић
