Прочитај ми чланак
Приближава ли се Србија моделу ауторитарне демократије. Све већи друштвени конформизам и све већа расцепканост српског друштва у колико-толико хомогене групе, па чак и у групе сиромашних грађана, доказ су да се масе сиромашних све више суочавају са својом беспомоћношћу.
Заправо, није требало да прође више од 20 година од распада социјализма па да констатујемо да се капитализам код нас не поклапа и није поклопио са растом демократије. Позлаћена врата у кућама неких наших тајкуна, општа пљачка државне и друштвене имовине, у време опште повике о демократији и тржишној утакмици, појачавају утисак о изгубљеном времену.
Са друге стране, либерални капитализам у предаторском облику и садашња међународна криза дугова у Европи па и шире, као и њен утицај на демократске токове представља једно од најзначајнијих питања данашњице. И не само код нас.
Наиме, економски раст није могућ све док се не олакша превелико бреме дуга, а без економског раста нема ни демократије. Да би се у просеку око седам одсто производње усмеравало само на отплате камата, потребно је створити велике трговачке суфиците драстичним смањењима увоза и катастрофалним рецесијама у домаћим економијама. Тако бреме дуга блокира економски развој који је од битног значаја као подршка политичкој демократији. Или, како би неки рекли, бесконачан профит – коначан свет –крах демократије.
Чињеница је да масе радника у демократским земљама света, заправо, уопште и нису упознате са стањем ствари. Уместо тога стално се понавља демагогија о демократији која се темељи на „динамичној улози тржишта”. Истовремено, економске стопе раста све су мање, супротности у свету капитализма све веће, а изазови за демократију све опаснији. Светски дуг (фирме, државе и породице) прелази број од 55.000 милијарди долара, што је 140 одсто светског бруто националног производа, односно БНП-а. Тај дуг расте по стопи од шест до осам одсто годишње, четири пута више него раст светског БНП.
Ови диспаритети у стопама су неодрживи, а њихове последице су катастрофалне. Свуда и у свим секторима реалне плате падају и због смањења радне снаге, затварања фабрика, или њиховог премештаја, па број незапослених константно расте. Транснационални либерални капитализам, међутим, терет кризе пребацује на раднике. Пет стотина глобалних компанија испремештале су светске границе како би се докопале нових тржишта уништавајући локалне конкуренте. Више земаља, више профита.
Можда је у томе и карактеристичан пример светски раст јужнокорејске фирме „Даеву”, односно снага „шаебола”, јужнокорејских економских конгломерата. У Јужној Кореји, као и у Јапану, јавне субвенције износе десетине и стотине милијарди долара, а нема јасног разграничења између „шаебола” и државе. Јавним субвенцијама треба додати и немилосрдну репресију над радничком класом и непостојање права појединаца. Сви политичари у Јужној Кореји, без изузетака, као и чланови високог војног естаблишмента уједно су и главни деоничари који заседају у управним одборима великих компанија. Како се то одражава на процес парламентарне демократије остаје да се види. Штавише, у братству јужнокорејских „шаебола” сви се познају и жене међу собом.
Или, ко се не сећа изјаве великог немачког индустријалца Валтера Ратенауа из 1909. године: „Три стотине људи који се сви познају, руководе судбинама Европе и бирају међу собом своје наследнике”.
„Либерализација”, „приватизација”, „дерегулација”, „систем слободне међународне трговине”, „ уштеде на трошковима”, „реструктурирање”, све су то аргументи либералног капитализма у игри са демократијом и све то доводи, или може да доведе, до губитка радних места.
При чему истински тржишни критерији, заправо, и не постоје. Својевремено је одушевљење завладало Волстритом и свим осталим финансијским тржиштима када је „Боинг”, пре 15 година, апсорбовао „Мекдоналд Даглас” за 14 милијарди долара. То је тада енергично подржано од Пентагона, а онда су уследила масовна отпуштања и гашење радних места. Је ли било око тога расправе у америчком Конгресу? Није. Од 1992 до 1997. број фирми које су у САД радиле за одбрану смањио се са 32 на девет, а око 1,5 милиона радних места је угашено.
Због свега тога, за сада, огромна тежина транснационалних компанија у систему светског либералног капитализма нема свог пандана у политичкој сфери. Чувају се тоталитарне структуре доминације и експлоатације. Но, не може бити неограниченог раста у ограниченом свету. У овом и оваквом типу капитализма развој економије јесте наставак демократије, а дугови су најава евентуалне диктатуре.
Нико не може са сигурношћу предвидети где ће се зауставити капиталистичка концентрација моћи и капитала, где су јој крајње границе. Али, да се већ појављују пукотине у тој грађевини услед социјалних и политичких штета насталих владавином предаторског либералног капитализма, то се већ види. ЕУ и њена садашња криза добар су пример за то, и о томе би Србија морала да води рачуна.
(Политика)
