Прочитај ми чланак
Никола Маринковић
„Родна равноправност и проблем људских права“, кратка и јефтина књига др Стивена Баскервила коначно нуди аутентичан, конзервативни одговор на проблем људских права и породице, што је Србија дуго чекала!
Повест о људским правима
После стравичних злочина које је свет видео током Другог светског рата, народи окупљени у Уједињеним нацијама написали су 1948. Општу декларацију о правима човека, са циљем да грађане на међународном нивоу заштите од самовоље и тортуре држава – овлашћења држава су ограничена да би се спречио тоталитаризам.
На основу ове повеље, која је резултат историјског хода човека ка освајању слобода у односу на центре моћи, настала је читава идеологија која је својим вредносним системом прожела све институције људског друштва у другој половини двадесетог века.
Међутим, да ли су људска права донела слободу?
Проблем настаје када треба да се одреди ко је надлежан за спровођење корпуса људских права. Ова проблематика постала је јасна са тзв. Другом генерацијом људских права, која су основна људска права и њихову дефиницију знатно проширила. Тако је држава, а не појединац или мање људске заједнице, постала одговорна, између осталог и за „животни стандард“ појединаца, што већ више није нужно ограничавање државних овлашћења већ њихово проширивање, које са собом повлачи и нове трошкове државне администрације, које неко (грађани – порески обвезници) морају да плате.
Ово гледиште, по којем проширивање људских права на социјалну политику заправо доноси држави знатно више власти своју најпроблематичнију страну показало је у сфери „родне равноправности“, женских права и питања породице.
Сексуалном револуцијом шездесетих година, коју су предводили марксисти из „Франкфуртске школе“, значајно су се умножили захтеви за правном заштитом женских права, а затим и права тзв. „сексуалних мањина“. Стоунволска побуна, напад хомосексуалаца на њујоршку полицију, била је најгласнији знак овог идеолошког кретања чије последице осећамо и дан данас.
За разлику од претходних покушаја да нетрадиционални вредносни систем, карактеристичан за декадентна, опадајућа доба, добије јавно признање и заштиту у европској цивилизацији, овај пут је борба укључена у комплекс људских права, па је временом настао неписани знак једнакост између трговаца белим робљем, расиста и противника геј бракова.
Ову парадоксалну једнакост омогућило је проширивање појма људских права, примарно спроведено као део политичких захтева мањинских идеолошких група, како то примећује низ феминистичких активисткиња (о чему детаљније у књизи): „Дискурс људских права је моћна полуга утицаја на политичке процесе на државном и међудржавном нивоу. Сада пред нама стоји задатак да у њега потпуно уклопимо и питање родно – специфичног насиља.“
Морални ауторитет људи који су се деценијама борили против тортуре, стрељања, мучења и других видова државног насиља, преко ноћи је пренет на хомосексуалце, феминисткиње, па чак и борце за права животиња. Како се сви, сем последње наведених, баве питањима везаним за човеков приватни живот, јасно се уочава опасност у помолу. Стивен Баскервил каже:
„Феминисткиње не само да не покушавају да приватно лице ограде од мешања државе у његов приватан живот, већ и стреме да створе систем у коме ће перманентно такво мешање бити у потпуности оправдано, систем изграђен на фундаменталном негирању разлике између јавног и приватног или саме чињенице постојања личног живота који није контролисан од стране државе. Главна мета њихових напада су породица и неприкосновеност личног живота.“ Терен за Великог брата је припремљен.
Нови тоталитаризам: уништавање приватности и слободе независног живота
Најранији документи о људским правима, укључујући и оне старије од Опште декларације о правима човека, приватни живот и породицу дефинишу као области које треба да буду заштићене од мешања са стране. Међутим, проширивање људских права на идеологију феминизма, хомосексуализма и сексуалних слобода, уз повећану улогу државе, довело је државне чиновнике у наше домове, где им ни у најтоталитарнијим друштвима није било места. Пример Конвенције о уклањању свих облика дискриминације жена то најбоље показује.
Надзорни комитет за спровођене ове Конвенције тражио је од држава потписница да искорене употребу „стереотипа“ о женама чак и у приватном животу: „У складу са Конвенцијом, држава треба да надзире и коригује чак и понашање својих грађана у њиховом личном животу – на пример, то како супружници између себе деле кућне обавезе и васпитање деце.“ – како пише Кристина Хоф Сомерс. Када се ови налози косе са традиционалном културом појединих држава или религиозним опредељењем грађана, идеологију проширених људских права треба спроводити на силу, средствима државне принуде, јер – тако се сви закони спроводе.
Сасвим је јасно да се овај механизам може применити и на сва друга проблематичне питања: геј бракове, тзв. „сексуална права“, родну равноправност и родне улоге (у неким државама ЕУ, попут Велике Британије, одреднице отац и мајка избачене су из државних докумената) – поље је онолико неограничено, колико је неограничено поље проширивања људских права.
Како су нас елите превариле?
У почетку, изборили смо се да своју приватност, слободу и лични интегритет сачувамо од тортуре државе, и то смо платили животима људи попут Мартина Лутера Кинга. Данас је њихово дело злоупотребљено на тако монструозан начин да држава поново има овлашћења да своје пипке шири готово у спаваћу собу: шта друго значе још увек недефинисана „сексуална права“ за која се може очекивати да ускоро уђу у међународни правни систем.
Већ сада, Уједињене нације траже да своју децу васпитавамо у складу са феминистичком идеологијом, а уколико то не радимо, држава треба да нас у најмању руку опомиње и подстиче, а можда и – казни?
Ова кратка књига је опомена и неопходни додатак суштинском неразумевању времена у којем живимо. Термин „људска права“ се исувише често користи у српским медијима, јер има политичку тежину: део је услова за улазак Србије у Европску унију. Због тога је потребно да се рашчисти шта су људска права и шта заиста нуде политичке и друге опције које гласно заговарају ову политику.
Наднационалне елите су превариле народе Западне Европе и Северне Америке, а сада су кренуле су у варање Источне Европе и Балкана. На нама је да се постарамо да не успеју. Ниједан од ових процеса није неминован нити нужан, али је основна претпоставка борбе да се ови процеси спрече наша свест да проблем постоји и да никога неће чекати да га реши.
Књигу „Родна равноправност и проблем људских права“ наручите преко сајта catenamundi.rs!
