Прочитај ми чланак
Одмах после изјаве министра Селаковића, да је обдукцијски налаз са ВМА показао да су економски аташе Слађана Станковић и возач амбасаде Јовица Степић страдали од последица денотација, Пентагон је изашао са ставом да њихова „фотографска” анализа оспорава закључак српских форензичара.
У овом случају Американци су поступили по народној изреци – према свецу и тропар – па су на судско-медицински налаз тела убијених одговорили методом „упоредне фотографске анализе” места бомбардовања и тела двоје убијених држављана Србије. Тиме је држава, која је била главни финансијер Хитлеровог похода на власт, јасно показала да је доследни следбеник теорије о расној супериорности Аглоамериканаца и Германа у односу на Словене. Јер је за утврђивање смрти двоје Срба, сходно вредности њиховог живота, беспредметно коришћење судско-медицинске науке и технике.
Уосталом, убиство се догодило у оквиру деведесетих година поново покренутог крижарског лова на Србе, који Вашингтон и његове „међународно-правне” кретатуре сматрају легалним и који до данас није обустављен. После хиљада знаних и незнаних, дошли су на ред Слађана и Јовица, а сутра ко зна ко!
Сходно изреци – према свецу и тропар – САД се према убиству Србијиних грађана односе као према багателној ствари не само из расно-идеолошких разлога, већ и због свог доживљаја садашње Србијине власти. Марионетска комесарска управа на челу са А. Вучићем само пред грађанима Србије може да глумата суверену власт. Јер јој је у постпетооктобарском преносу мандата та власт од окупатора и предата да би држала под страхом непоћудне Србе.
Ради се о власти чији се апарат принуде исцрпљује у одузимању стечених права грађана. За инострану, западну публику они су обична квислиншка управа. Стога, и животи њених грађана вреде колико и сама власт. Ако је Србија само привидно и изнутра држава, а суштински је окупирана НАТО колонија, са Вучићевом квислиншком комесарском управом, онда су и њена дипломатско-конзуларна представништва и имунитет дипломатског, административно-техничког и послужног особља само привид.
Уосталом овакав положај према америчком окупатору признаје сама влада Србије, јер ни једном речју није отворила питање одговорности САД за убиство лица која по Бечкој конвенцији о дипломатским односима од 1964. године уживају имунитета. Уз то, ради се о цивилним лицима која по међународном обичајном праву, али и по чл. 51. и 52. I Допунског протокола уз Женевске конвенције, као и према другим конвенцијама, уживају заштиту од војних операција.
Правна одговорност САД за убиство двоје српских држављана, цивила који су уживали дипломатски имунитет, заснива се не само на чињеници да су у овом случају војне снаге САД прекршиле бројне одредбе међународног хуманитарног права, већ и зато што је до смрти двоје српски држављана дошло у војној операцији која је изведена противно одередбама о колективној безбедности Повеље УН. Једном речју, економски аташе Слађана Станковић и возач амбасаде Јовица Степић брутално су ликвидирани у америчкој интервенцији у Либији која има карактер агресије као злочина против мира, уз кршење писаних и обичајно-правних норми међународног хумантарног права. То је довољан основ за покретање поступка за накнаду штете, како од стране државе Србије пред Међународним судом правде, тако и од стране породица убијених пред америчким редовним судом.
Уместо јасне одбране права својих грађана, једна марионетска управа ће причати тужну скаску о реал-политици и великим силама. Само да се не замере својим евроатлантским налогодавцима, па и по цену обезвређивања живота својих грађана. Заправо, Вучићева марионетска управа и остаје на власти само захваљујући томе што српским животима, територијом, богатством и правима грађана Србије непрестано храни незајажљивог НАТО киклопа. Сва мудрост Вучићеве дипломатске вештине и лавирања је да нашим животима и правима плаћа окупаторову милост и свој опстанак на власти.
И тако долазимо до закључка о тачности Вучићеве тезе да Србе штити НАТО. Јер, Србијине власти су у случају убиства својих дипломатских радника јасно показале да на њихову заштиту не можемо да рачунамо, ни споља, а после потписивања СОФА споразума од 2014. године – ни изнутра. Само што НАТО штити логораше онако како их је штитио идеолошки и практични претходних НАТО пакта – Адолф Хитлер. У таквој ситуацији право на живот се може бранити само на два начина – по мери логорашких капоа или по мери Обилића!
Извор: Фонд стратешке културе –
