Прочитај ми чланак
НИШ – Председник Србије Томислав Николић потписао је указ о помиловању најпознатијег српског затвореника Вучка Манојловића који је још 1986. године осуђен на смртну казну због убиства заменика окружног јавног тужиоца у Лесковцу Драгомира Крстића.
Одлуку о Манојловићевом помиловању потписао је председник Николић 1. фебруара.
Подсетимо, Вучко Манојловић (66), рођен у Бојнику, на смртну казну осуђен је 1986. године. Две године раније, одмах по изласку из затвора, у намери да се освети за петогодишњу робију због силовања, убио је заменика окружног јавног тужиоца у Лесковцу Драгомира Крстића.
Осим тога, Манојловићу је на терет стављено и да је покушао да убије истражног судију Братислава Гавриловића и припремао убиство судије Младена Јанковића.
Манојловић је указивао на многе неправилности приликом утврђивања чињеничног стања другог дела предновогодишње „драме“ у Лесковцу. По пресуди, када је зауставио возило испред СУП-а, Манојловић је запалио своје возило, напуњено бензином, барутом, бојовом муницијом и већим бројем експлозивних направа. Када је пожар узео маха, напустио је „фићу“ и искочио је у полицијски ауто како би побегао.Тада су полицајци почели да пуцају у њега.
– Када су на седници Врховног суда пресуђивали, из тадашњег лесковачког комитета је стигло писмо са црвеним печатом, у коме је наведено да ми је стриц Милош Манојловић, официр у краљевсој војсци, био информбировац и да је лежао на Голом отоку – прича Вучко.
– Навели су да сам кренуо његовим стопама, односно да сам као и он направио атак на државни поредак. На основу тога, затворска казна ми је преиначена у смртну. Императив је био да догађај мора да се опише тако да будем што даље од својих кола, у моменту када сам решетан мецима, без обзира на доказе. Морала је да буде одстрањена и најмања могућност да је узрок смрти тужиоца бесмислена пуцњава полицајаца у мене док сам стајао у свом „фићи“, телом провучен корз прозор врата, а рукама ослоњен о кров кола – прича Вучко
Вучков бранилац, адвокат Бранислав Тапушковић, у завршној речи на суђењу предочио је да је за разлику од сведочења неколико полицајаца, Бранко Јањић, командир одељења за безбедност саобраћаја у Лесковцу, потврдио да је на Вучка отворена ватра када је почео да се извлачи из „фиће“. Исто је посведочио у истражном поступку и полицајац Светомир Здравковић. Међутим, на суђењу он неочивано мења исказ.
Манојловић предочава да је интересантно да током суђења никада није предочен крунски доказ – нож или мачета којим је, по пресуди, тужиоцу Драгомиру Крстићу нанета рана на срцу, дугачка седам и широка четири центиметра.
– По одбукционом записнику, смрт Крстића је била насилна јер је наступила услед повреда срца. Али у том записнику пише и да налаз обилне гарежи у дисајним путевима указује да је настрадали у пожару, који је настао, био у крајњој фази умирања. Другим речима, гаражи у дисајним путевима не би било на несрећни тужилац није дисао у моменту избијања пожара и рафалне паљбе из затреног оружја. Дакле, тада је Драгомир Крстић био жив.
Тапушковић је констатовао и да је вештачењем утврђено да је на Вучка испред полицијске станице пуцано из шест службених пиштоља и три аутомата. На снегу је пронађено 17 чаура, док је Вучко погођен са девет хитаца.
Полиција није доставила имена полицајаца који су пуцали тако да на суду немамо тих девет „храбрих“ момака, али имамо њихове пиштоље и пушке – предочио је адвокат Тапушковић.
– Зато је уништен и филм са снимцима Крстићевог изгорелог тела са одбукционог записника, јер би на њима видели има ли трагова куршума. И да ли је могуће да Вучко Манојловић буде погођен са девет метака, док је још био у свом малом „фићи“, а да тужиоца у тим истим колима не погоди ни једно тане?
– Ниједним доказом није утврђено да је Вучко упалио икакав „запаљиви материјал“ – указао је адвокат Тапушковић. – Имао је у колима канту бензина, али је остао нетакнут.
Вештак технолог је утврдио да су се бензинске паре запалиле у додиру са неким извором пламена. А потврдио је и да када метак пролази кроз метални зид, који који се налази у атмосфери запаљивих пара течности или гасова, може да дође до њиховог паљења и оваквог пожара.
Тадашњи председник Србије Милан Милутиновић помиловао је августа 2002. године Манојловића и до тада неизвршену смртну казну заменио затвором у трајању од 40 година.
(Јужне вести)
