Ужичанка Дорис Бошњаковић (22) потпуно је непокретна. Од рођења је слепа. Услед церебралне парализе болује од тешког облика епилепсије. Дуже од две деценије кревет је њен дом, а свака топла реч самохране мајке Славице њено срце испуни радошћу какву познају само мала деца. Зато се смеје и без трунке сумње каже: Ја сам срећна!

Изненада, са степеништа испред њеног стана допире бат нечијих корака. Преостали живи неурони дивљају, епилептични напад почиње јер је у спољашњем свету неко отворио врата пакла, смрт је на прагу: у ходнику, без трунке милости, радници ЕПС „секу“ јој струју! Она губи свест, језик пада дубоко у грло, зуби га кидају, пена и крв се сливају на белу постељину…

Испред врата стана у ужичком насељу Крчагово, радници ЕПС одлучни да сачувају „енергетску стабилност државе“ комшијама који моле за мало милости показују налог за мрак и неплаћене рачуне. Ређају аргументе: Еј, бре, више од пола милиона динара дугује! Добро, месечно не троше више од 4.000 динара, нема „енормне“ потрошње, али, силне се камате нагомилале!

Комшије бране праг људскости и разума: Дорис је имала недавно две тешке операције, очекују је још две наредних дана! У њеној соби температура мора увек да буде на 30. подеоку, због болести, ево вам доказа из болнице! Па, децембар је. Где ће са скупим лековима ако фрижидер стане? О Дорис брине самохрана мајка, она уз своје дете мора да буде 24 часа, нема могућност да напушта стан, а камоли да се запосли. Откуд им онда паре? Знате ли да оброке узимају из народне кухиње? Па, људи, они живе од укупно 40.000 динара месечно, од социјалне помоћи и додатка, а само лекови и пелене више коштају… Зар не схватате да је дуг ненаплатив, и да је ово за Дорис крај?

Прошло је десет минута. Дорис се буди, у ходнику је мук, а мајка јој говори како је живот у ствари – леп. Радници ЕПС су отишли, псујући наглас шефове који су их овамо послали. Овог пута нису „исекли“ струју, али знају да ће их шефови већ сутра вратити да посао обаве. Све по закону. Закон, међутим, познаје и крајњу нужду у одбрани живота и здравља: сваког пута када су „секли“, мајка је ишчупане жице враћала на место! Суд крајњу, нужну одбрану – није уважио.

– Чудно је то. Да бих ја још мало поживела, моја мајка је морала да постане криминалац. Ако неко зна шта смо друго и боље могле учинити да се спасемо, преклињем нека нам каже – говори Дорис.

Детету је жао мајке, а мајци детета. Две жене немају никакву заштиту.

Све ово, само је тужан епилог једне бирократске ујдурме са опасним последицама. Пре четири месеца, „Новости“ су заједно са ужичким удружењима особа са инвалидитетом покренуле иницијативу да се Дорис обезбеди достојанствен живот. Обратили смо се Градском већу Ужица: локална власт већ је преузела на себе обавезу да девојци и њеној мајци плаћа све „градске“ комуналије. По њиховом захтеву, Дирекција за изградњу урадила је пројекат изградње лифта у њеној згради, јер Дорис живи на четвртом спрату. Спољашњи свет за њу је недоступан. Сада треба „јурити“ новац за реализацију пројекта…

Бранко Гавриловић, члан Градског већа задужен за социјална питања, обећао је да ће, ако се реши питање старих дугова за струју, покренути поступак да се и ова ставка, а реч је о невеликом износу, убудуће плаћа из градске касе. Тиме би проблем био трајно решен.
Прва адреса на коју су „Новости“ отишле била је Електродистрибуција Ужице. Овом предузећу упутили смо молбу за отпис целокупног, ненаплативог дуга. Директору ЕДБ Ужице Владимиру Доганџићу, у разговору, а затим и у писаној форми, предочили смо оно што је ионако већ напамет знао. Сва енергија образованог човека, његово знање и несумњив утицај, сав немали политички ангжман, све што човек на важној функцији јесте и што је можда могао бити, сабрало се у бирократску мантру, каже – да није надлежан.

„Ненадлежни“ су се, ипак, огласили идуће недеље: Славици је из ужичког ЕПС стигао позив за суд, један, други, па трећи… У сваком позиву, дуг је вешто „расцепкан“ да не застари, да се Дорис и њена мајка не извуку тако лако.

Наша следећа адреса било је „надлежније“ Привредно друштво „Електросрбија“ у Краљеву. Званична молба упућена је директору Срђану Ђуровићу. Време је пролазило, а од директора ни абера, ни најмање сугестије, трунке жеље да се помогне. „Новости“ су инсистирале да нас краљевачка „Електросрбија“ званично обавести о судбини молбе за отпис дуга. Прошле су недеље, напокон се телефоном јавља службеница „Електросрбије“.

– Немамо законских могућности за отпис дуга – рекла је службеница.

„Новости“ инсистирају да нас „Електросрбија“ у писаној форми, како угледној компанији доликује, обавести који им закон брани да спасавају Дорис. Службеница је обећала да ће одговор стићи, али се то није догодило. На сточићу, поред кревета у коме Дорис живи, после два-три дана, нашао се нови судски позив. Овог пута „ненадлежни“ њену мајку гоне кривично. И ето ње на оптуженичкој клупи ужичког суда, посрамљене. Признаје кривицу, правник није, нема пара за струју, а камоли за адвоката. Не позива се на стање крајње нужде. Изречена јој је пресуда, блага: месец дана затвора, условно на годину дана. Звони телефон у „Новостима“, јавља се службеница из Краљева уверава нас – није то ништа.

– Ако уместо отписа дуга затражите хуманитарну помоћ, можда ћемо моћи да помогнемо, имамо фонд за то – каже љубазно.

„Новости“ им предлажу најјефтиније решење: до 30. 11. на снази је била Одлука о репрограму: ако за Дорис донирају 60 одсто дуга, осталих 40 процената се „опрашта“. Пишемо директору Ђуровићу нову молбу. Најповољнији је тренутак да ствар трајно реши.

– Немамо новца за ову намену – јавља службеница из Краљева.

 

 

(Вечерње новости)

Ознаке: Дорис Бошњаковић, ЕПС, искључење струје