Прочитај ми чланак
Троје деце – Данијела, Бојан и Николина – после смрти мајке Петре Живковић, која се утопила у августовским поплавама, остало је у селу Гозна код Челинца, без икога на овом свету. Несрећна жена погинула је када је бујица у месту Црни вир однела аутомобил у којем се возила према кући са својим пријатељем Дарком Станојевићем, који је такође настрадао. Најстарија Данијела изборила се у Центру за социјални рад за старатељство над малолетним братом и сестром и постала глава куће.
Од смрти мајке, два месеца троје Живковића живи како знају и умеју. Немају родбину. Препуштени су својој сналажљивости и људима добре воље који им помажу да наставе живот. Изненадна смрт мајке оставила је белег на срцу за цео живот. Због ње, која се, како причају Данијела, Бојан и Николина, за њих грчевито борила, сада и они настављају да се боре са ветровима живота.
Најстарија Данијела има деветнест година и сада је и отац и мајка брату Бојану (16) и сестри Николини (13). Живе као подстанари у селу Гозна. Станарину плаћају 100 марака месечно за кућу без воде, са слабим електоинсталацијама. Ту су живели са мајком пет година и сањали нови дом. Своју кућу, своје двориште…
Новинарску екипу испред куће су дочекали Данијела и Бојан, док је Николина отишла са школом у биоскоп.
ФОНД “СРБИ ЗА СРБЕ“
Сви који желе да помогну Живковићима могу да се обрате лично Данијели у згради општине Челинац. Донације се могу уплатити на рачун Хуманитарне фондације „Срби за Србе“ уз напомену „Помоћ породици Живковић, Челинац“. КМ: 5688061340001652, IBAN: BA39 5688 0612 0000 2134 SWIFT: BALVBA22, Kastomer: Срби за Србе
– Уђите слободно. Ево, спремам ручак – каже Данијела, глава куће.
Унутра стари намештај. Телевизор мало ради, мало не ради. Шпорет на дрва, а на поду стари тепих. Фрижидер, тешко се може рећи да ради. У три собе на другом спрату разваљени ормари. И рачунар се покварио. У ходнику каца за воду, јер у кући нема купатила.
– Немамо родбину. Боримо се. Добила сам старатељство над братом и сестром и то ми је било веома битно, да бисмо остали заједно. Оца имамо, али као да га немамо. Напустили смо га са мајком пре десет година, јер је био проблематичан, неодговоран. Комшије наиђу, иако их има мало у селу – прича Данијела и обара поглед, док Бојан седи на трошном каучу.
Каже да је после трагедије и смрти мајке, за коју су били везани и која се годинама борила као лавица за своју децу, добила помоћ од многих из Челинца. Посао јој је обезбедио начелник Момчило Зељковић, тако да сада ради у општинској шалтер-сали. Ђуро Борић, код кога је мајка радила као надничар, међу првима је притекао у помоћ. Велику подршку су добили и од свештеника Данијела Ружичића, који је алармирао и домаће људе и дијаспору да помогну овој деци…
– Наш сан је да купимо своју кућу. Скупљамо сваку марку од помоћи коју смо добили и близу смо циља – саопштава Данијела.
Иако су остали сами, храброст са којом ово троје младих корача је невероватна. За њих ништа није тешко. И нема кукњаве. Брат Бојан и сестра Николина сваки дан морају да превале по пет и више километара до школе. Док Данијела на посао иде пешке, осам километара до града, јер до Гозне нема аутобуске линије.
– Није ми тешко. Морам због Бојана и Николине да будем јака. Они ме слушају и помажу. Сви кувамо и радимо послове по кући. Покушавамо да живимо нормално колико можемо – истиче Данијела.
У кући на сваком кораку слике са мајком. Са матура и разних породичних весеља. Бојан каже да му много недостаје мајка, али да се сада труди да буде мушко у кући и помаже сестрама.
– Школујем се за ауто-механичара. Иде школа некако. Али, сада увек има и неког посла око куће. Сад чекамо и дрва. Обећали су из „Шумарије“ да ће нам их довести. Сваки дан треба доносити воду од комшија, јер немамо своју – прича Бојан.
У дворишту куће играју се пси и мачке. Као да и они показују да је овде дом љубави.
(Вечерње новости)
