Прочитај ми чланак
Тврдње да је Хашки трибунал под јаким утицајем САД су неозбиљне, оценио је британски амбасадор у Србији Денис Киф, у изјави за суботње издање дневног листа „Политика“.
Да ли је могуће ову Кифову изјаву схватити озбиљно? Јесте, али само ако се потпуно занемаре небројене чињенице, наговештаји и показатељи који разоткривају управо оно што амбасадор жели да прикрије: да је Хашки трибунал под искључивим утицајем Америке и њој блиских западних држава.
Један од доказа те зависности јесте и осионо искрено признање Ричарда Холбрука, америчког политичара који је најдуже и најдубље мешетарио по овим просторима током бурне последње деценије 20. века, да се у његовом искуству Хашки трибунал доказао као одлично средство притиска на вође држава насталих распадом Југославије. Холбрук се у мемоарима хвалио тиме што је балканске политичке предводнике увек успевао да убеди у ово или оно, само ако би им запретио хашким прогоном.
Још једно сведочанство о пресудном утицају који Вашингтон има на Хашки трибунал јесте и депеша послата Стејт департменту из америчке амбасаде у Хагу 12. новембра 2003. године, под ознаком 03THEHAGUE2835. У тој депеши, особље америчке амбасаде јавља о извештају који им је поднео Тимоти Мекфејден, тадашњи управник притворске јединице у Шевенингену, а тиче се „здравственог стања Слободана Милошевића и мреже помагача којима располаже“. Милошевић је, да подсетимо, тада био хашки притвореник, а Мекфејден, који је са бившим српским председником имао блиске контакте на дневној осноби, америчком особљу потанко је набрајао чиме све Милошевић испуњава скакодневицу, кога зове телефоном, какво му је здравље, какво му је расположење… Препричавао је чак и Милошевићеве телефонске расправе са супругом, које му је овај поверавао. Да поновимо: све те личне податке притвореника је Мекфејден казивао особљу америчке амбасаде у Холандији.
Због оваквог Мекфејденовог опхођења, Радован Караџић и Војислав Шешељ су лета 2011. године, такође као хашки притвореници, поднели захтев да се против Ирца поведе истражни поступак, али је Хашки трибунал, мада је признао да се Мекфејденово понашање коси са правилима суда, ипак одбио да против њега подиже оптужницу.
Дакле, само неко ко не зна или напросто не жели да зна за ова два примера, моћи ће да се сложи са Денисом Кифом да Хашки трибунал није под америчким утицајем. Неко ко, међутим, нема намеру да се прави Енглез, нема разлога да британском амбасадору верује и једну реч. Из описаних случајева сасвим је јасно да САД чврсто контролишу како руководство и највише нивое одлучивања у Трибуналу (Холбрук), тако и нешто ниже службенике овог суда, којима такође, зависно од својих потреба, располажу како им воља (Мекфејден).
Само неозбиљан, или крајње злонамеран човек, не би то тако видео. Пошто је Денис Киф ипак британски амбасадор, сигурно није неозбиљан.
