Прочитај ми чланак

Фарма, Велики брат и најава политичке репресије у Србији

0

Veliki brat_3872_6732

(Двери)
Једна од кључних порука која треба да нађе пут до свести и подсвести оних који поменуте програме конзумирају је: 24-часовни надзор треба да прихватимо као нешто потпуно позитивно и друштвено пожељно. Треба, дакле, да прихватимо и да су приватност и интима у двадесетпрвом веку непотребни и да су само остаци „конзервативне“ прошлости. Мобилни телефони, фејсбук, чипована електронска документа, банкарске платне картице су ту да нас (заједно са поменутим ријалитима) свакога дана упозоравају и подсећају на ту главну новину 21. века – да приватности и интиме више нема… Слобода се данас не губи на силу, слобода се данас добровољно уступа… 

Изузетно ефикасан експеримент осматрања и надзора (који се данас пред нашим очима спроводи у дело путем ријалити емисија, мас медија и електронских личних докумената) заправо је осмислио Џереми Бентам још давне 1791. године којег је назвао Паноптикон. Наиме, Паноптикон је био осмишљен тако да се у центру кружног затвора налазила кула са затамњеним стаклима, док су се у самој кули налазили чувари, који су посматрали затворенике. Не знајући да ли их и када неко посматра, затвореници „нормализују“ своје понашање у складу са вољом својих невидљивих господара.

Паноптикон се много година касније у експериментима са затвореницима (који су спроведени у Немачкој, САД) показао као језиво „успешно“ психолошко средство које за крајњи циљ има стицање моћи над свешћу затвореника и потпуну контролу над њима. 

Овакви експерименти су по својој тоталитарној суштини концептуално веома слични савременим ријалити програмима који су, заправо, њихова усавршена верзија. „Техничка“ разлика је што сада улогу затвореника преузимају учесници у ријалитима, али и грађани који се са затвореницима у потпуности ментално идентификују.

Дакле, после процеса заглупљивања и медијске идиотизације и добровољног прихватања губљења интиме и приватности, уџбенички и логички долази наредна фаза. То је фаза дисциплинујуће политичке репресије усмерена ка непослушнима. Тако је, на пример, бриселски споразум на равни политике најбољи представник политике која нам се агресивно намеће, а то је политика добровољног одрицања од слободе (у овом случају и сопствене територије). Обзиром на гашење медијских и личних слобода које се у Србији убрзано одвија можемо закључити да је наше друштво на невидљивом преласку између ове две фазе добровољног губљења слободе и озбиљне политичке репресије. 

Питање је само колико нас је свесно ове чињенице?

Слободни људи окупљени око покрета Двери знају да је дужност свих којима је на срцу слобода, а који се нису предали апатији и малодушности и који нису инфицирани духом пораза и јаловог критизерства, јесте у организовању покрета отпора држави потпуног надзора над појединцем и моралном суноврату. Јер Србија је, то је сада потпуно очигледно, изабрана као експериментални полигон колонијалног надзора и контроле над човеком од стране владајућих бриселских и вашингтонских елита. А негативне последице једног таквог експеримента укидања слободе су несагледиве. Оно што нама, слободним људима, преостaје је да још активније и снажније сведочимо да оно што се нуди као светла будућност, модернизација Србије и „царево ново одело“ заправо представља увод у диктатуру и најцрњу цивилизацијску пустош наше епохе. 

За редакцију сајта Двери,
Данило Тврдишић